Дисторзија срца

Угануо сам срце. Јуче на другом спрату док сам се пео за мене уобичајеним кораком (два степеника па један). Псовао сам степениште улепљено жвакама кад сам зачуо окретање кључа у брави. Искорачила је ван. Нова станарка наше зграде, помислих! Иначе, мрзео сам све бучне комшије, нарочито придошлице, студенте. Чврсто сам веровао да је Дом за студенте доле у граду празан и да су све ноћобдије и галамџије овде. Због овог уљеза било ми је драго.
Да сам могао, платио бих јој станарину и трoшкове до следећег испитног рока. Била је млада, насмејана, тек напарфемисана и на ту свежу крв сам се оклизнуо. Мој "гумени" образ и ја смо поцрвенели. Уганут, а нигде штаке на видику, решио сам да се распертлам и тако застанем на трен. Као у "Црвенкапи" зли вук пожелео je  да је боље види, осети, удахне. Осећао сам да ми очи расту до размера разрогачености, а све што сам успео је да јој намигнем (онако комшијски). Прешла је буквално преко мене. Претпоставила је да сам један од "матораца" из зграде који се одмара на сваком од спратова, носећи кључеве и рачуне за овај месец. Низ степениште наставио је да одјекује њен телефонски разговор и смејуљење. Остао сам крај гелендера са уганућем у грудима, дланови њеног парфема чврсто су ме држали. Знао сам дијагнозу (distorsio cordis), да ћу морати да мирујем, стављам бурове облоге и избегавам застајкивање на другом спрату.