Курсор и ја...гледамо се сваког јутра без речи. Трепти он, дрхтим ја. Стваралчка грозница је на помолу. Протежем прсте на тастатури и шетам га горе-доле по белини. Загревам се. Чекамо обојица јутарњу нужду. Пражњење је основа доброг здравља, просто се мораш чистити од надошлих речи. Иначе настаје опстипација, литерарна. Кад речи почну да запомажу. ту шљиве не помажу. Дакле, морао сам да га издресирам. У почетку није било лако. Вукао се на другу страну кад год бих се замислио. Проналазио бих га насред реда, међу словима како се смуца. Својеглавио је итекако, чекао да ме ухвати на "погрешној руци" и шмугне. Кликтао сам по стрелицама, дозивао га мајчински, грдио и на крају доводио у ред. Данас, поносно могу рећи, мој добри курсор прати ме где год да пукнем прстима...Лаје кад год бих желео и трепти окицама упитно ако би ми се ократиле речи. Кер-курсор слуша ме!
Нема коментара:
Постави коментар