У пејзажу женскиња могао је сести под било које дрво. Дотакао је "жалосну врбу" и упитао је ли слободно и чему сузе. Није га ни погледала, померила се низ плочник да направи место плишаном гласу.
Био је нови фрајер о коме прича крај, женскарош и срцеломац, Ахиловац по пореклу. Није био баш недодирљив. Спустио је торбу с патикама и почео да се изува. Крадомице је ловио поглед уплакане цурице из насеља. Пете су му изгледале савршено здраво, помислила је иако је изгледао лепше од Ахилеја.
Улични баскет требало је да почне сваког трена. Она се задесила на плочнику бесна због бившег издајника, свог срца изабраника.
"Премлада си за сузе те милилитраже. Не верујем да су због тројке из матиша. Мада, делујеш ми као неко коме не иде рачунање..."
Осмехнула се.
"А ти или Ви...Нисам сигурна због јаза у годинама како да ти се обратим."
Желела је да га мало жацне. Знала је да се с боговима не погађа, без повратног проклетства, наравно.
"Можемо на ти...Можемо на само ја и ти. Како се зовеш?"
Поцрвенела је и брже боље одговорила.
"Грешиш, савршено ми иде рачун!"
"Можда, на папиру лако је бити зналац. Рецимо да ниси рачунала да ћу те замолити да не будеш више уплакана, да се насмејеш и будеш ми (како се каже) "lucky girl" у овој серији баскета. Ако се покажеш и ако ми крене, водим те одавде да ми објасниш рачун."
Рат тројанских размера повео се на њеној нагорелој карти љубави. Осуђена и помилована у трену, није знала ком богу да се помоли. Задржала је бачену лопту у рукама, рачунајући да јој за пале сузе и освету од "Ахила" више и не треба. Биће виђена, накратко срећна јер заувек је готово са њом и "бедним смртницима".
Нема коментара:
Постави коментар