Двоја леђа (уска мала и велика погурена) стајала су преда мном. Осмотрио сам их у пролазу док сам рутински бацао ђубре. Ромкиња и изненађујуће бело дете пажљиво су прегледали контејнер. Жена је сортирала воће и хлеб, правила гомилице одушевљено. С потиљка јој се очитавала радост (биће ручка за данас)! Девојчица уопште није марила за храну, приметио сам да нешто тражи у дубинама контејнера. Наједном, изронила је са књигом у руци. Похабана сликовница нашла је још једног, можда последњег читаоца. Невероватно, како је дете увек и свуда дете. Иако гладно, пре свега заинтересовано за игру. Читала је одушевљено, не марећи за мајчину свету дужност да се докопа хране за своју младунчад. Листајући странице, скакутала је с ноге на ногу и најзад села на одбачени мадрац крај контејнера. Каква сурова читаоница- помислио сам. На тренутак сам осетио понос због мени туђег детета. Деловала је тако одсутно, тако срећно. Све док мајка није узвикнула њено егзотично име. Био је то знак за полазак. Чељусти су се поново склопиле уз шкрипу, прогутавши огромну кнедлу ђубра. Дан је био паклен, задах труле хране осећао се свуда. Одмицао сам од овог призора све брже, чинило ми се да лепљиви мирис смећа не могу да отресем са себе.
Нема коментара:
Постави коментар