Препродавци живота

Свакакве ствари људи продају. Тргују, то им је посао. То су људи-пароле, увежбани "скретачи" људске пажње. Међутим, све чешће виђам неке друге, продавце из нужде, ћутљивце; насумице изнете и поређане ствари на улици. Ствари пуне прошлости, очигледно њихове личне, ствари изношене. Импровизоване тезге (на земљи, хауби аутомобила, плочнику), хоклица и човек поред, поглед пун стида.
Дечје ципелице-подеране, уместо да служе сећању на прве кораке нечијег детињства, и оне су на продају. Ту се није имало кад бити дете. Дакле, коме продају своја сећања, очигледну беду? Ником то не треба! Живот на распродаји тако јефтино изгледа! Никад не виђам купце тих тужних производа (играчака са којих се скинула боја, распареног алата, саксија са цвећем које одбија да процвета). Ваљда се и саме ствари гнушају тог срамног излога. Новцем се не могу платити успомене (ма какве биле), те задржавају одрпани изглед као одбрамбени механизам. Пркосе власнику, тако што својом ништавношћу одвраћају очи купаца и вечно остају у поседу сиротих, ту, расуте по земљи.