Човек у глади

Сит живота, а празног стомака старац је седео на клупи. Из уморних очију допирало је глади завијање. Статуа изгладнелог лица упалог у јакну барем два броја већу, кварила је слику зимске идиле шетачима који су журно носили своја топла пецива. Било им је мрско да загризу доручак пред очима глади. Журили су, псовали и заобилазили га.
Пекара на самом углу окупљала је огладнеле: псе, мачке, људе. Чудновато да су животиње увек добијале гриз, а човек у глади само помију презрења.
Међутим, телу мршавом као леденица и није било до јела. Чинило се да неког чека. Аутобуско стајалиште у близини пекаре хранило је моју тезу.  Шкрипа кочница налик на крчање црева пренула је старог из дремежа. Две још кошчатије прилике пришле су му и подигле га. Чуо сам да га зову тата. Прошли су поред пекаре погледа прикованог за витрине пуне живота и нестали за углом.
Тог дана нисам ручао са осталим укућанима. Мисли ми је и даље ледила слика ходајућих изгладника. Одрекао сам се своје уобичајене мере јела и био сам сит, зачудо никад ситији.