Ген коврчка нам је и у души и на глави! Никаква техника четкања, фенирања по правилима неће уродити плодом.
Наопки смо од рођења. Гологлави по доласку на овај свет, обично заварамо средину (првенствено родитеље) да ће ту, на тој мекој темењачи никнути обична коса. Кад оно ђавољи чуперци прво се јаве око ушију, на месту будућих зулуфића и док трепенеш већ имаш тршаво чудо на крилима. Многих смо се ствари морали одрећи у детињству.
Зимске капе увек су нам представљале проблем. Натући је на чело била је права филозофија. Лакше смо се и брже разбољевали од друге деце, од преплашених родитеља брижније смо чувани и неговани у болести. Имали смо више времена за читање и доколисање јер опрану косу натоварену локнама требало је дуже сушити. Тако се усавршавало "песничарење".
Риме су нам лакше падале на памет него исправљена коса на раме.
У дечјим играма све се давало сакрити (кракате руке и ноге), али пуста коса-тужибаба увек нас је одавала. Вирећи иза кола и углова зграда, жмурке су се за нас претварале у "вирке" тј. игру вири ти коса, изађи, видим те.
У одрастању смо људима чешће западали за око и навикути да будемо посматрани, почели смо јаче да пркосимо. Да бисмо оправдали тзв. необичност, похђали смо школе и смерове где се накострешеност духа и косе узимала за плус. У дрвореду другачијих сви смо били исти.
Љубави смо започињали узвиком Јоооој, јер су нас усплахирени дечаци пребрзо желели. Мислим, на њихове хитре прсте у коси.
А преостали живот текао нам је федерасто, трепереће, лако; увек мало над земљом, бунтовно кад треба и мекано као памук уз вољене на обећаном парчету неба.
Нема коментара:
Постави коментар