Читаве приколице труцкања и ишчекивања, страха пред новинама су ишчезеле.
Мислио сам да ћу се осећати спокојније.
За инат није тако. Сада кад видим да су сви сатови стали, почиње опет да ми се жури, да ми се шврља. Сврбе табани што би рекао један писац; и он је био скиталац као ја. Проклети Циганин у мени никако да се обује, да се погосподи. Копље мртве казаљке проболо ме посред груди. Распето срце би да цикне, да се макне. Али ћути...Пуно је тога за истоварити. Много рвоља само за моје очи вредног. Други би се одавно којечега отрасили. Ја чувам, гомилам, од једне до друге превозим. Она ме чека. Још јуче дала ми је кључеве од свога стана. Поносна на овај гест даривања јер први пут јој је. На мојој вези једва да има места, премного пута јефтино се дала. Отварала другима и податно звекетала. Изгледа да је и томе дошао крај. Али нисам срећан... А зашто не знам ни сам.
Нема коментара:
Постави коментар