Јесен

Њему јесен увек пошећери ране, учини да се осети сетно! Колачић промашене судбине поспе му финим беличастим прахом сећања који данима гризе мислено, жваће дуго. Али и њени крвави, бордо преливи чине да своју пропадљивост човек лакше свари. Тако је морало бити са њим, са њом. Сећа се...
Ходали су улицом заплетених руку, лагали себе да им је добро.
Грчевито стиснути у загрљај по последњи пут јер знали су да их од раздвајања дели пар сати само. Пред њом је био неодложан пут. Већ дуго га је планирала. Телефон јој вибрира у рукама, она се одушевљено јавља, потврђује долазак, блиста од среће пред непознатим. Знао је све нијансе сијања њеног лица, трпетај сваког нивоа узбуђења. Овај дивљи сјај, прејудицирао је крај. Требало је да је пусти, поступи човечно; пожели јој срећан пут и пуно успеха.
Али како испустити дотад неиспуштено. Рећи љубави збогом, чувај се! Не буди више само моја! Благо онима чија ћеш постати близина, који ће твој осмех упијати свакодневно!
Пољубила га је овлаш за крај и помислила (Никад тај није био сам, без жена. Снаћи ће се и овог пута, ваљда). Погодила је.  Остала му је јесен, као врцава пролазница, која те парфемом доведе до врења и онда седне у такси или нестане за углом. Непоштено, људи из живота одлазе ненајављено, остављају разочаране руке пуштене, празне. По поквареној божјој рачуници негде само шмугну и нестану. Хвала Врагу па се јесен увек враћа!