Да оно што једном дому представља сувишак, за друге луксузни поклон, потврдило се по ко знa који пут тог дана. Двојац сиротих станара с приземља шетао је као и обично раним јутром. По тој навици могао си знати јеси ли поранио или закасио на посао. Тачно у седам сати сваког јутра, кошчате сенке измилеле би и руку под руку упутиле се пут пијаце. Још чудније било је што се те своје навике никако нису одрицали, а враћали су се увек празних цегера, вукући их на токићима који су тандркали неоптерећено. Чему онда то путешествије сваког јутра, питао сам се. Парада сиротих комшија погађала ме је кад год бих је затекао. У ово пурпурно јутро, своју шетњицу одложили су и изненађено се зауставили крај тепиха ког нико није мицао данима. Човек је одушевљено рекао Еееее! У речнику мушких то значи како ти се допада. Жена је само срамежљиво слегла раменима! Нисам могао да растумачим да ли одобрава мужевљев предлог да постану нови власници баченог тепиха. На трен јој се очитала већ угасла жеља домаћице, жене да принови, улепша дом било чиме. Размерила је тепих погледом испод подебљих стакала, прецизније од сваког дигиталног бројача и оценила да би им могао послужити. Мој усиљени кашаљ, пренуо их обоје. Био је то дискретан начин да им дам до знања да се морају померити да бих се извезао. Постиђена преда мном као сведоком њихове немаштине, склонила се у страну, пустивши руб тепиха да падне и очигледно ту остане. Притегла је крагну уз врат јаче и промрморила мужу: "Хајдемо кући, хладно је"!
Нема коментара:
Постави коментар