Питам се како читати клетвопис? Да се правим да не видим куда понире моја прича, а прсти се лепе, црвене и не шуште странице као пре. Иницијал ми крвљу прокапао, цури и мрља све, по мене непроживљено; а ја тучем именом својим камен, док се украси с мојих прича у крст криве.
Ко је могао црна слова да разбаца, кроз прстење да ме гледа, у кафу да ми пљуне,
од беса ме прокуне? Неко јако усамљен, тужан, коме сам ја ,можда, остао дужан? Бивше...све моје бивше! А шта сам могао, нисам умео да их волим преко рока, истицали су им мандати пречесто. Нисам од оних што кандидују исте цуре више пута, имале су своју шансу, дуге ноге и бушне језике! Знао сам да ћу да платим цену. И сад док претрчава ми прошлост сва,
трку од сто десет са свим препрекама раскидним, свестан сам да било их је охохоо!
Моје прве цурице-пререзале су сва наша срца по клупама и корама дрвећа, од тад је пошло наопако. "Скинутих" бројева телефона било је све мање, ломио сам језик у пољупцу, више ми није ишло. Почео је да ме бије глас да се слабо љубим. Изгледа да успева урбана клетва та Ко сломи срце да никад му не крене више.
Старије...мирисале су на скупље парфеме, са више магије су ме мамиле, очи ми марамом везивале, читале су на тоне, стиховима ме провоцирале, љубомору уснама убијале. Само биле су то године кад хтео сам више. Да! Више њих истовемено. Јер како да знам која је права ако их не упоредим. Њих је болела та истовременост, мени се чинила исправним по мене. Осећао сам се као да играм јамб. Само увек је фалила нека петица за кенту. Двојке су се упорно лепиле за прсте. Али велики кецарош ипак је хтео одликашицу!
Ако су ми прве украле шмек, ове паметнице су ми однеле време! Покрале су ми највреднију колекцију минута и сата. Било је то доба зрења. Оне су успеле, ја не. Студирао сам њих, а оне више школе. Иронично су ме оставиле са огромном количином беспосличарења, вратиле су ми отето, ваљда. Време! О њему се увек радило, за прве их нисам имао, другима их дао превише.
Хвала им за нову клетву Дабогда немао, па имао! У мом случају имао сам ништа!
Права...Хвала јој што знам да постоји и да није моја! Већа ми клетва не треба! Била је одликашица, као што рекох, кента ми се осмехнула. Веровао сам да поново постајем играч, доста сам био доколичар. Налетели смо у изласку једно на друго неколико пута. Знао сам да је права, она дуго није знала ни ко сам. Ухватио сам је у пролазу за руку и пољубио јој корен длана. Знао сам да је нико ту неће пољубити икад. Хтео сам да имам своје место на њој. Хтео сам да ме се сећа. Мој длан је севнуо тад, линија се нагло прекинула. Никада није била моја, чуо сам када се с другим скрасила.
Кецарош је по ко зна који пут остао ван комбинације...кента се добро снашла и с двојком.
У мојим мислима ретко је стајала сама, уз праву ишле су и све моје бивше. Вукле су се за руке и цинично смешкале, са усана им је допирало нешто што нисам успевао до краја да чујем, а осећао сам да ме се тиче!
Нема коментара:
Постави коментар