Кад-тад

Приметио сам да смрт никад не долази ненајављено. Мирис охлађене трулежи почиње да се осећа одраније. Чак и ако помислите да сте јој измакли, па славите дане преживелости као некакав "други рођендан", доћи ће она вама кад-тад, још грђа и страшнија.

А ви ћете у "међувременском" слављењу живота испасти будале јер правите веселу верзију сопственог, само одложеног погреба. Ту је јело, пиће, људи! Ваше месо које нема кад да се прописно охлади, од жудње за животом.

А у ствари начела вас је већ хладним ногама под ћебетом. Неподношљив је тај осећај. 

Лежећи положај, језа која не да мира, благи трнци, покрети који не резултирају никаквим осећајем. Прича се "хладно као у гробу"; не верујем да то има везе само са ентеријером вечног каменог узглавља. Мермерна боја човека у њој, асоцира на посивелост постојања, језу, нестанак. Наткасне са лампама и књигама само су животна поставка за изубадане воштанице и испраћајне говоранције ближњих једнога дана.

Обележени додиром смрти, људи годинама вуку оседеле праменове, преломима начете скелете, опекотинама опрљене коже верујући да су помиловани. Међутим, као код напада ајкуле, прво вас само ошине перајем (чиста демонстрација моћи), таман кад помислиш да си безбедан и да опасност јењава, она задаје фатални ударац. Косачица смрти долази по своје већ раније полегло класје. Бешња и луђа што у првом замаху ништа није покосила, по последњи пут узима своје. Места за погрешке нема. Само начин на који се живот гаси обично је исти као при првом покушају. У томе је сва иронија. Благоударени струјом гину од бојлера; некада срећно прегажени страдају на пешачком; пробирљиви у храни подлежу компликацијама тровања; а кукавице што целог живота беже пред другима најзад падају од сопствене руке.