Човек у глади

Сит живота, а празног стомака старац је седео на клупи. Из уморних очију допирало је глади завијање. Статуа изгладнелог лица упалог у јакну барем два броја већу, кварила је слику зимске идиле шетачима који су журно носили своја топла пецива. Било им је мрско да загризу доручак пред очима глади. Журили су, псовали и заобилазили га.
Пекара на самом углу окупљала је огладнеле: псе, мачке, људе. Чудновато да су животиње увек добијале гриз, а човек у глади само помију презрења.
Међутим, телу мршавом као леденица и није било до јела. Чинило се да неког чека. Аутобуско стајалиште у близини пекаре хранило је моју тезу.  Шкрипа кочница налик на крчање црева пренула је старог из дремежа. Две још кошчатије прилике пришле су му и подигле га. Чуо сам да га зову тата. Прошли су поред пекаре погледа прикованог за витрине пуне живота и нестали за углом.
Тог дана нисам ручао са осталим укућанима. Мисли ми је и даље ледила слика ходајућих изгладника. Одрекао сам се своје уобичајене мере јела и био сам сит, зачудо никад ситији.

Упртљажен

Селидбени камион мог живота коначно се зауставио. Наједном непокретност...
Читаве приколице труцкања и ишчекивања, страха пред новинама су ишчезеле.
Мислио сам да ћу се осећати спокојније.
За инат није тако. Сада кад видим да су сви сатови стали, почиње опет да ми се жури, да ми се шврља. Сврбе табани што би рекао један писац; и он је био скиталац као ја. Проклети Циганин у мени никако да се обује, да се погосподи. Копље мртве казаљке проболо ме посред груди. Распето срце би да цикне, да се макне. Али ћути...Пуно је тога за истоварити. Много рвоља само за моје очи вредног. Други би се одавно којечега отрасили. Ја чувам, гомилам, од једне до друге превозим. Она ме чека. Још јуче дала ми је кључеве од свога стана. Поносна на овај гест даривања јер први пут јој је. На мојој вези једва да има места, премного пута јефтино се дала. Отварала другима и податно звекетала. Изгледа да је и томе дошао крај. Али нисам срећан... А зашто не знам ни сам.

Lucky girl

Добар је осећај кадa знаш да је од свих "лаконогих" девојака које се нуде изабрао баш тебе.
У  пејзажу женскиња могао је сести под било које дрво. Дотакао је "жалосну врбу" и упитао је ли слободно и чему сузе. Није га ни погледала, померила се низ плочник да направи место плишаном гласу.
Био је нови фрајер о коме прича крај, женскарош и срцеломац, Ахиловац по пореклу. Није био баш недодирљив. Спустио је торбу с патикама и почео да се изува. Крадомице је ловио поглед уплакане цурице из насеља. Пете су му изгледале савршено здраво, помислила је иако је изгледао лепше од Ахилеја.
Улични баскет требало је да почне сваког трена. Она се задесила на плочнику бесна због бившег издајника, свог срца изабраника.

Магдалена

Звала се Магдалена. У тренутку кад је села до мене знао сам да ће бити прва, али ни претпоставио нисам да ће остати једина која ме је тако обележила.
Почињала је школска XY нека, "тридесет други" август, зашто не?
Настављао сам да бројим дане мртвог лета јер у септембар никад нисам полагао наде.
Све лепо већ би се збило и убило у лету,
с јесени сам увек више глуварио него живео.

Тек тако

Удала се моја бивша тек тако, као да нисам ни постојао. Звао сам је уобичајено, око шест по подне. Требало је да проверим важи ли договор од јуче. Звонило је дуго и таман кад хтедох да прекинем, јави ми се њена мајка, госпођа Б. Нисам имао част да је упознам, али зазвучала је питомо. Претпостављао сам да је моја малена на њу, кротка и мила. Знаш оно гледај или слушај мајку...како год!
Трудио сам се да преко телефона увек делујем незаинтересовано и прескочим типска иследничка питања.
Оджвакао сам: "Треба ми Вања."
Жена је замуцнула као да сам добио погрешан број. Мала пауза, следи искашљавање...
"Вања, моја Вања, овај, слушај момак...Чула сам о теби све најлепше, али за ово што следи нема машница и украсних папира. Вања није код куће!"
Пресекао сам овај "питоми" монолог са: "Добро, а кад се враћа?"
Наједном је звучала загрцнуто, речита госпођа Б.
"Поента је да се не враћа кући. Не враћа се више ни кући, ни теби, ни нама. Разумеш! Удала се и побегла од куће! Уосталом, од каквог се момка девојка тако растаје, бежи, удаје крадом за другог! Док је била под нашим надзором, овакве се глупости нису могле десити. Мора да је била јако несрећна с тобом!"
Слушалица је, чини ми се, остала да лебди у ваздуху, црна и бездушна. Женин глас злослутни претварао се у шиштећег питона и заједно са гајтаном који сам увијао око прста почињао је да ме стеже и дави.
Вааања...Име меко и бунтовно нестало је те вечери из родитељског стана и једног момачког адресара тек тако, као да никад није ни постојало.

Усидрена

Сваког дана враћао се кући сетан, али пун жеље да нешто промени. Желео је да поново освоји ту жену коју је осудио да га довека чека. Променила се у међувремену, а да то није приметио. Требало је други да му кажу, где је лепота "твоје лепоте".
Кад ју је упознао не само да је била најлепше него и најзаводљивије створење које је икада срео.
Била је од оних жена чија лепота не скреће нагло пажњу на себе, не очарава у први мах.

Пуст, напуштен, сам

Пуста и напуштена кућа, није то исто!
У кући у којој се више не живи, праг посивео, вреже прекриле зидове никад није пусто, ма како се на први поглед чинило.
Кућа у којој се некад сложно живело наставља да пулсира полуотвореним крилима прозора; да издише устајали дах некадашњег огњишта кад год јој ветар разјапи врата.
Она дозива својом неподмазаном шкрипом, скреће пажњу пролазећег света, да јој стану, виде је, отпоздраве као некад.

Виђао сам у животу куће толико пуне светла и људи, а између себе посвађаних и грубих; куће пуне зле крви, огњишта у којима се тако отуђено битисало. То су такозвана повампирена домаћинства што се на крви братске деобе увећавају. У њима се само тавори, ту се деца не рађају, мртви у миру не почивају, успомене се не стичу.  Имао сам ту "част" да упознам најболнију напуштеност, ону међу људима. Дакле, бити без иког свог не значи самовати под обавезно. Ако се међу живима знало живети, умеће се и са почившима у добром сећању.