Странице

понедељак, 8. фебруар 2021.

Обрисани

 
Срео сам је после пар година. Лице јој се изменило. Нашминкана борама за које ја нисам био заслужан осмехнула се. Пожелео сам да се испричамо, да једно другом поверимо тих пар година од нашег растанка. Једна кафа не би била довољна и њој се некуда журило. Празних руку тражила је неки ослонац, видим није јој свеједно што ме види. 
Знао сам тај благи трзај њеног тела кад се унервози, није га се одрекла. Таман кад помислих да је више не познајем, она ми показа своју стару крхкост. Пита загрцнуто јесам ли још увек у послу са моторима. А ја... Како да кажем да сам их се одрекао јер се њој није допадало да их возим. Шамар ветра обома нам је сасуо косу у лице и следећи пут кад смо се погледали били смо насмејани.                                                                     „Сећаш се онда када смо први пут... Почели смо реченицу у исто време и завршили је ћутањем. Ја сам помислио на нашу прву вожњу, стрепњу, брзину. Она... Ко ће знати? Испод благо раскопчане кошуље назирао се привезак који сам јој давно поклонио. Мали, сребрни мотоцикл за срећу, још увек га носи. Откуд сада овај део мене испод њеног врата? Сва срећа припала јој је онда када ме је оставила због господина савршеног. Изгледа да и није био богзнашта. 
Било је то сучељавање за које знаш да неће дуго потрајати. Дешава се једном у пар година да улице почисте однекуд бивше љубавнике, па их у ђубравник опроста сабију тако да се не могу мимоићи погледима. 
У њеним очима туга, код мене бес што никад нисам добио одговор. Телефон јој дрско звони. Јавља се уозбиљеног гласа и каже да ће узети децу. Одмахује ми руком као драго јој што ме је срела, прстима потапка привезак на грудима да се увери да је њена тајна на сигурном. Помиловао сам погледом тај мали покрет и тек тада сам јој опростио.

2 коментара: