Вуку се, смрде, сведоче...Ђаво је у мени, рогоња сам прави, ње нема, с другим нестала је. Без речи, опроста, прекора чак се и насмејала, као да одлази на сат или два, знам тај осмех (Враћам се брзо)...Волео сам га!
Желећи за себе висока звања, очовечио сам мушку најгору мору, удахнуо јој живот оног трена кад умро сам изнутра, банкротирао с љубављу занавек. Остављеник постах!
Била је моје све без ичега. Убог и празан остао сам, без места за даље, осим да у сат повратка гледам, у поново да верујем, у заувек да се кунем, без ње да не умем.
Нема коментара:
Постави коментар