Комшија

Нисам разумео зашто комшија са спрата има чудан обичај да избацује стално исту саксију са цвећем испред врата, као неког непослушног кућног љубимца. И таман кад помислим да бих могао да усвојим то недужно цвеће, он  ме претекне и непримећено га врати унутра. Вероватно поклон ког се није желео одрећи заувек, а чије га је присуство жуљало. Нагађао сам  да ова саксија трпи некакву његову неодлучност.
"Нек ме се већ једном отараси или некa ме не дира", поручивало је пролазницима посрамљено цвеће пред вратима.
"За разлику од тебе, саможиви мој, ком није требало љубави и пажње од ње, мени треба топлоте да напредујем. Искључујеш ме, баш као и њу из свог света, кад год замиришем, подсећам те"! Отерао си је, па би са мном да безуспешно вежбаш живот удвоје. Сви виде да нам не иде!"
Дуго сам веровао да комшија просто вуче неку трауму у вези са цвећем  док га једног јутра нисам срео пред вратима и намирисао да има проблем с пићем. Необријан, надувен и запуштен попут цвећа које је подигао, погледом ме је поздравио. Јурнуо сам низ степениште, али нисам могао да не приметим како је саксију нежно подигао, погладио данима неполиване листове на начин на који се помази дете грешком кажњено.