Женске приче са бојишта
Одувек су ми интересанти били ожиљци јер истовремено су и козери и ћуталице.
Умеју да причају, али и сакрију причу кад устреба. Довољан је летимичан поглед на исти да вас заинтригира, зато се људи њима или размећу или их се грдно стиде. Нико не воли бити маркиран, нагрђен и пред другима признати да је трпео бол, патио. Али има и оних резова за понос, који се истичу јер су избором стечени, практично зарађени. Мале кожне значке чији су колекционари увек ради рећи истину о њима. Међу мушкима то су резови од туча, малера; женски од трудова и рађања.
Што би рекао премудри Крлежа Све велике ствари у животу настају из крви и бола баш као и деца и тиме заслужују да буду поменуте. Свака стрија на телу жене данас говори да су и наше мајке живеле, рађале. Некад је срамно било говорити о томе, побогу доносите нови живот на свет и ви бисте да се огласите. Не, никако! Повуците се у неки запећак као животиња, породите у тишини и колико сутра несметано вратите пољским радовима. Пупак одсеците српом и у целој тој причи стерилна ће остати једино успомена на тај дан, нема ту шта да се прича, кад све је то природно!
Данашње жене, праве оговаруше, о порађању стално "растежу жваку", застрашују надолазеће прворотке својим искуством, за чије обелодањивање не бирају ни време ни место. Просто да вас мука ухвати. Само су оне прошле пакао порађања, а око њих чопор деце који их стојећи доји. Чувени хормон заборава као да им је и памет попио, па се усуде да роде и други и трећи пут. Чињеница да су се намучиле даје им за право све, чак и да где год стигну доје и тако глорификују своје мајчинство. Срећом да резови које носе нису баш увек за показивање иначе би се данашње жене, како умеју бити еманциповане у свему, и тиме подичиле ако затреба.
Нема коментара:
Постави коментар