Тихост

Рећи ћу Вам нешто у поверењу...тврдим да за тишину постоје две речи! Ова прва је уобичајена и више рабљена; тишина као мир, милина, простор за медитацију и креацију.
И тихост коју волим да употребим кад приметим отуђеност међу другима.
Тишина ми је више за однос човека и средине нечујне, а тихост за однос "човек на човека" или међу нама речено "човек без човека".

Кад један другом људи дођу у немилост наступа тихост, а она се осети више од првопоменуте тишине, чује кроз неизречено Здраво и добар дан. Док се у тишини рађају добре, промишљене ствари, у тихости проверено замру и постојеће.Чак се и у бујици палих, тешких речи емоције некако преперу, избохоришу на ново замиришу, у тихости и прећутаности чује се једино презриво искашљавање, заобилажење. Колико је таквих Тихана у мом животу требало одболети, заборавити. Боље би ми било да ћутим јер ожењен сам човек! Читав штек прзница, бивших девојчица! Зато своју садашњу жену још увек милујем док мирно спава и шапућем јој да је волим. Не допуштам поводљивој тишини да не дај боже икад пређе у тихост!