Патофна

Патофна! Боже, како то меко звучи! Не сећам се тачно кад је та дивна реч закорачила у сленг и пронела значење папучића. У мом ципелару сећања увек ће имати посебно место. Собне патике или патофне куповале су се деци једном годишње, толико су и трајале. Увек због великих ствари добијане: вртића, екскурзија, рекреативних настава...уопште финих хотелских подова.
Са чичком на себи прирастале су за дечја срца и стопала, дајући им осећај вештине и владања сопственим ходом. А требало је прво знати на ноге стати! И таман кад загазиш свет под њима, схваташ да су ти главни непријатељи пертле и обућа уопште.

У одлепљивању чичка имало је неке посебне дражи. Тај звук био је попут кремена за дечје узбуђење, које се сваким потезом изнова потпиривало. У жељи да покваре па поправе свет по своме, малишанима су патофне стајале високо на пиједeсталу неуништивости.
У дечјој глави "непокварљиво" исто је што и савршено. Судбину су окончавеле тек када би суперхероји са њих изгубили обличје, а чичкови постали непослушни и тупави.
За нас, децу никада нису бацане, већ само одлагане високо на регале, пошто би нам претходно као варка у руке легле: потупно нове, модерније и наравно, за број веће.