Пргаво лето

Риђокоси, пегави дечак седео је на обали мора, али леђима окренут  још неразбуђеној пучини. 

Сркао је белу кафу иритирајући пролазнике-купаче и чупкао комадиће свежег хлеба, а још ''сочније'' срицао из књиге, слова видно несавладаног језика. За њим је остала протраћена читава једна година, церекајући се у виду опомињућег школског звона.

Био је од оне деце што распуст нису могла  да троше како су хтела. Лоше оцене светиле су се са закашњењем. И киван на море и лето, које није смео  да искоришћава по сопственој мери, седео је телом окренут свој  тој  лепоти и од врућине пулсирајућој распуштености...Седео, као да га за свет око њега нимало није  брига, и осуђенички увежбавао течно читање.''Д-о-с-а-д-н-о миииииии јееееееее!''

.