Мојеглава времена...

Пажња! Страшња! Тврдоглавост ми остаје без потпоре. Тело ме више не издржава кад се јогуним и глава ми све мање тврда. Понестаје ми омиљене особине баксузлука, квалификујем се у бившег инаџију.Тврда глава-душа од памука, сећам се. Емотивац или негативац кад си, свеједно је, на добро не излази. Мислићу тако док год ми став не отврдне, да се унутарња мекоћа  лечи рогатом главом и тапацираним ставовима. Свак своју емотивну срж најбоље осећа и зна колико јој треба да кад окрвави поново закори, а да се ништа не примети. И опет бих обандоглавила, само да чујем поново како упорни куцају презнојено на врата моја мислена, што чувају одаје снова и ставова, док у шпијунку малу, као у добра стара мојеглава времена, гурам прст у око свенападајућој испразности.