За све Ваге и остале наопаклије....

Друге људе су доносиле роде, а мене  је  испоручила  јесен, одмах за мрком бојом лишћа. Треба да клијаш када све вене...и ето га , одмах раскорак са светом. Природа, мајка или мађеха, лагано навлачи спаваћицу, само ти припремаш доручак. А раскорак ,верујте, привид  је хода и више ветар у прса у трци живота. Сасвим је природно  онда  питати се, није ли  људскије бити од оних које су донеле роде, бити баш таквог људског рода. Тек  је то посебна фела...

Чувена рода-транспортер , богами,  је имала-  улогу у њиховом приземљењу. Такви се не препознају по послератном преостајању на једну ногу или родољубљу, али са родних  висина с којих су приспели остао им је подигнут нос у ходу и разговору. Просто им са носа јасно читаш : „Човече, мене је  р-о-д-а  донела, нисам ти ја с овог света!“ И мислите гледајући их да немају мана, кад оно тур им црвен од еволутивног  пада. Такви су се мислим начитани и родили. Јасно! Шта бисте и ви друго радили међу облацима, док вас испоручује једна рода, него читали беби-лектиру и записе у звездама.

Не заборавимо и купус-варијанту људи,  јер они су чудо од штива са барем страна, колко листова купуса. Рекла бих то су сви што се толико чврсто држе земље која их је изродила, да им се по ноктима види. Њихов адут нису само обле главице и раднички тен, већ колективно народно сећање. Отуда сви повртари  и знају да их у животу  опредељује судбокројни  зелени памперс. Мада, има и оних других врста раскупусаних карактера који би све, а никад ништа...Животна прича им је увек иста.

Питајте ме опет и ево, рећи ћу:“ У јесен бити рођен, тренутак је јако плодоносан.“

 Кажу да старењем човек помудри,  добије боре филозофа, а  ти ако си  дете јесени, не мораш расти да би схватао, већ удахни својим првим плачем издисаје мудрих око себе, што шарају природу бојом зрења, те буди  једини  који се учи  ходу  корацима старења.