Двојина

Одувек сам знао да сам многобожац.
Ако треба да се клањам нечему, нека то буде Пантеон (а не један Бог, човек, било шта једно). Као клинац никад нисам имао омиљену играчку.
Сви су вукли некакву подерану ћебад и офуцане медведе као симболе своје дечје сигурности или тек сад видим слабости.
Ја сам бирао да пред собом имам могућности, бежао сам од осећаја издатости. Сакупљао сам сличице, највише волео дупликате.
Касније у албуму моје младости показало се да дупликати ничему не вреде...Љубав не подлеже рекламацији. Остајала су  само неиспуњена поља и тамна лица кад год ми је фалило храбрости да приђем, кажем, урадим. Увек више "иксова" него "оксова", али научиш да живиш са празним местом у кревету. Као што рекох уводио сам резервне играчице кад год бих се осетио самотно. Руке су ми биле увек одрешене, дражили су их додири лаких жена, посрнулих божица. Стезале су обруч око мене, надметале се која ће ми бити прва, водећа. Уживале су у кружоку похоте и младости. Знао сам да ће кад-тад изгорети свећа пред којом сам се тако усрдно молио. Причали су ми видећеш кад дође права! Претили су ми том једнином! За харемског радника какав сам био, звучало је тако страшно. А кад се збило изгледало је тако нормално, давно суђено. Ко год познаје језик и љубав, зна шта je двојина! Ишчилели трећи број, али тако се броји љубав, двојином. Изгледаш као да јеси, али ниси сам! Слика и дупликат, албум пун заједничких слика, а празна места остављена за множину од дете, дакле деца - ваша заједничка!

У смрти су кратке ноге

Не,  нећу више да вас лажем! Смрт не тегли косу, већ вози ролере. У ролеријади живота "прва стиже последња". Ваљда, да би се одвећ крезуба сама смејала. Јер ко се задњи смеје...крај пословице сви знате!
Из живота се не жели дисквалификовати, хоће да буде сабласни део њега, његов "тимски" играч у најмању руку. Наивно је што људи очекују обезглављивање као крај свог постојања, на хиљаде ситуација потврђују да нас је смрт само претекла и ништа више.  Претекла у томе да будемо паметнији, појасом везани, осигурани. Та ужасно хитра гадура долази на крају и својим полазницима  дарује воштани осмејак, налик на печат. Сви смо ми препоручена пошиљка за Оног горе.
Смрт није косач, нити какав физикалац орошен знојем под капуљачом. Косу, секиру, нож треба дати у руке болести. Она је неизвесна и тако понижавајућа за човека. Смрт је виртуоз на точку времена који има тенденцију да сваког од нас само претекне. За заговорнике вечног живота смрт је "хејтер", за мене амбициозни промотер тренутности.
Основно постигнуће живота је бити присутан, са ногама на земљи јер после смрти све одлази под њу, понајпре те ноге. И као маст на површини воде муте се и преобликују сећања на почивше те пијанац постаје веселник, криминалац само преступник, расипник домаћин, а блуднице праве вернице. Смрт је томе кумовала, њојзи хвала. 

Непристојан оброк

Била је парче меса које се оставља за зубима. Непристојан оброк скроз на скроз.

Кост у грлу коју не желиш да избациш, макар се давио кашљући, само да јој се укуса не отарасиш.
Целог живота јео је за столом, жвакао полако. Ако ме разумете?! Хм, образоване жене, пристојне и досадне. Литре вина требало је да протеку грлом, да га овлаже, жељу оснаже, њих да излепшају.
Још само једанпут да чује савете лекара да брза храна штети, гоји...Један слој масноће око срчаног мишића као да му је одувек недостајао. Никакву топлину ту није осећао од детета. Сигурност, благи пољубац мајке у косу, топао кревет никад га нису загрејали.
Чезнуо је за нечим јачим. Зато је и измаштавао Амазонке. Ратнички пој био је зов за невиног дечака. Рецепт за љубав не може без меса (белог, јефтиног). Богу хвала, па га је пробао.
На женине посне помије није могао да се врати! Ова "љубав за понети" са пикантним додацима била је тако доступна. Није захтевала много труда. Довољан је био телефонски позив, куцање на вратима, шифра "за понети"... И ђаволу душу успут, али брига га!
Као кер пуштен са ланца, осуђен од Бога да целог века глође кост и оглопке, видео је своју шансу да побегне у сласт. Шта ће други рећи? Без бриге, биће толико глув од ужитка!
Ни његове неизречености нису кад је требало чули. Далеко, што даље од своје посне, кошчате жене, хладне јегуље. Биће недоступан, слободан, после два-три пића поништено чедно постојање.

Човек у глади

Сит живота, а празног стомака старац је седео на клупи. Из уморних очију допирало је глади завијање. Статуа изгладнелог лица упалог у јакну барем два броја већу, кварила је слику зимске идиле шетачима који су журно носили своја топла пецива. Било им је мрско да загризу доручак пред очима глади. Журили су, псовали и заобилазили га.
Пекара на самом углу окупљала је огладнеле: псе, мачке, људе. Чудновато да су животиње увек добијале гриз, а човек у глади само помију презрења.
Међутим, телу мршавом као леденица и није било до јела. Чинило се да неког чека. Аутобуско стајалиште у близини пекаре хранило је моју тезу.  Шкрипа кочница налик на крчање црева пренула је старог из дремежа. Две још кошчатије прилике пришле су му и подигле га. Чуо сам да га зову тата. Прошли су поред пекаре погледа прикованог за витрине пуне живота и нестали за углом.
Тог дана нисам ручао са осталим укућанима. Мисли ми је и даље ледила слика ходајућих изгладника. Одрекао сам се своје уобичајене мере јела и био сам сит, зачудо никад ситији.

Упртљажен

Селидбени камион мог живота коначно се зауставио. Наједном непокретност...
Читаве приколице труцкања и ишчекивања, страха пред новинама су ишчезеле.
Мислио сам да ћу се осећати спокојније.
За инат није тако. Сада кад видим да су сви сатови стали, почиње опет да ми се жури, да ми се шврља. Сврбе табани што би рекао један писац; и он је био скиталац као ја. Проклети Циганин у мени никако да се обује, да се погосподи. Копље мртве казаљке проболо ме посред груди. Распето срце би да цикне, да се макне. Али ћути...Пуно је тога за истоварити. Много рвоља само за моје очи вредног. Други би се одавно којечега отрасили. Ја чувам, гомилам, од једне до друге превозим. Она ме чека. Још јуче дала ми је кључеве од свога стана. Поносна на овај гест даривања јер први пут јој је. На мојој вези једва да има места, премного пута јефтино се дала. Отварала другима и податно звекетала. Изгледа да је и томе дошао крај. Али нисам срећан... А зашто не знам ни сам.

Lucky girl

Добар је осећај кадa знаш да је од свих "лаконогих" девојака које се нуде изабрао баш тебе.
У  пејзажу женскиња могао је сести под било које дрво. Дотакао је "жалосну врбу" и упитао је ли слободно и чему сузе. Није га ни погледала, померила се низ плочник да направи место плишаном гласу.
Био је нови фрајер о коме прича крај, женскарош и срцеломац, Ахиловац по пореклу. Није био баш недодирљив. Спустио је торбу с патикама и почео да се изува. Крадомице је ловио поглед уплакане цурице из насеља. Пете су му изгледале савршено здраво, помислила је иако је изгледао лепше од Ахилеја.
Улични баскет требало је да почне сваког трена. Она се задесила на плочнику бесна због бившег издајника, свог срца изабраника.

Магдалена

Звала се Магдалена. У тренутку кад је села до мене знао сам да ће бити прва, али ни претпоставио нисам да ће остати једина која ме је тако обележила.
Почињала је школска XY нека, "тридесет други" август, зашто не?
Настављао сам да бројим дане мртвог лета јер у септембар никад нисам полагао наде.
Све лепо већ би се збило и убило у лету,
с јесени сам увек више глуварио него живео.