Ш неће у Ж

Прво научиш слова, па вредно читаш да би у живот могао да закорачиш. И јеси ли закорачио? Тачније заглибио си дубоко у парадокс. Превише слова одједном може да те преквалификује и среже шансе за стваран живот. Од свих слова азбуке највиталнијим ми се одувек чинило Ж. Кракато и тешко за писање. И не само што ЖИВОТ... та велика реч почиње на Ж. Стварно, мучно га је савладати у писању, а знати живети и преживати писменом човеку још је теже. Схватио сам да нам се уместо сањаног Ж, углавном дешава мртво, безвучно, зјапеће Ш. Ш као шанса за живот, а не живот сам. И личи на некакву вилу, трозуби додир могућности. У школи те уче да су парњаци (звучно Ж и безвучно Ш). Једно без другог не иде. Али шта је ту пар? Од могућности се не једе, од могућности се не расте.
Једно је сигурно, у могућности се остаје укопан. Ту си сигуран као у гробу.  Шансе су подељене, једном до два пута годишње, маса зарадована, конкурси пре отварања затворени. Но, није баш све изгубљено. О зупце овог Ш, прочачкајте добро зубе, ако вам никад ништа и није запало. Широк осмех је битна ствар. За лажну слику пресудан. И решио сам да парњаштво Ш и Ж, претворим у праву парницу. У језику су промене могуће, зашто је у животу све тако неизводљиво? Можда да имам говорну ману, онда бих сва своја шушкетања могао боље да уновчим. Чуо сам да "мутави" боље пролазе. Све би ми изгледало тако савршено једногласно, да не бих ни умео да артикулишем икакву примедбу на живот. Само једно велико ШшШшШ као мокрење, иритирајућа сметња, луди гусан, један букач више.

Не можеш...

Не можеш поправити њега.
Угланцати изгребано, вратити сјај потрошеном.
Не можеш дуго издражати, ако предуго чиниш више но што можеш.
Одрпаћеш се успут.
Као кад пруређујеш старо...мемле ће увек бити у носницама, у сећању.
Развући ћеш по угловима дома нове комаде, намештај ће изгледати театрално,
на трен само.
Док будеш за крај качила огледало о ексер, њега ту неће бити.
Видећеш само своје лице без смешка, пре времена је остарило.

Прозор у двориште

Јутро је. Насеље се буди, шкљоцају вилицама контејнери. Грозни јутарњи дах. Свет што ради од "седам до три" разилази се ужурбано. Женске дотерују шминку, мушки се упрежу у крагне.
Ја нисам један од тих. Више "Хичкоков" лик са прозора, жив и здрав заправо, само лењ да се укључи, рођен више за посматрача. Свет се ионако поделио на актере и посматраче. Ови се муче, грче, увек журе, ретко осмехују и ми контемплатори којима треба само видик и дистанца.
Људе сам увек боље сагледавао са висине, него из непосредне близине. Јер ћелава темена и кратке ноге боље видиш (од-горе). Изблиза видиш оно што мораш, одозго оно што желиш. И смех. Увек ми је фалио доле, међу људима. Овако сам могао да се церим и подсмехујем без устезања.
На трону међу мушкатлама (нaјчешћем прозорском цвећу) једног јутра права представа. Истетовирани тип и пудлица...О, Боже! У почетку беше само маса трибала на сунцу, тетоваже без реда и значења, начичкане на пребрзо набилдованим плећима. Прави правцати Баџа, помислих! Вукао је нешто на ланцу. Очекивао сам пса жестоког попут трибала. Кажу да пас наликује газди и обратно! Чуо сам како пискаво дозива
( Рекс, Реееекс) кад  тачно пред ноге овог надувеног мацана, из контејнера је искочила  права мачка. Препаднут њоме личио је на хелијумски балон, који је сваког часа могао да се откине и полети. Овај деминутив од тигра, улични мачак-ђубретар, престравио је храброг власника и изазаво Рекса да се коначно појави.  Била је то црна пудлица. Није се удостојила ни да залаје како треба. Неколико бедних ав-ав-авова и то је све. Мачак се победоносно вратио на контејнер. Тип је само боље затегао већ припијену мајицу и понео даље пудлицу, као какав аксесоар моћи. Да не поверујеш!

Мој могући живот

Питам се какви би били моји могући животи?Заслужујем ли ја уопште још неку егзистенцију осим ове? Кад могу мачке, па можемо и ми,"керови". Не бих да паднем под ауто, да бих то себи доказао. Више сам упражњавао поподневна измаштавања и надоградњу на прекинуте снове, љубави, уопште односе у животу. Као у књигама са два краја, које сам као клинац читао (типичан, досадан свршетак и онај храбрији кад кренеш стазом којом се иначе не иде). Волео сам постојање могућности у њима. Мрзео сам коначности. Тачке. Запету сам готивио, обожавао три тачке у писању.

Херувим на хероину

Мислим да сам видео Бога, преобученог!
По први пут обријан, глатких образа, у шљаштећој тренерци, са "шанираним" парфемом по себи. На руци му сат налик на зидни (демонстрација моћи). У њега ни не гледа, зна он добро кад ће кога откуцати. Свевидеће су му очи, немамо му где утећи. Све нас види и сви смо "таговани" његовим отровним стрелицама. Бела гарда, херувими на хероину, ето, то смо ми. Бељи нам дани, црње нам ноћи! Очајнички сам желео да се потпуно приближим светлости, да је дотакнем. Продао сам пламeни мач за иглу. Лепотану навученом на грешно вретено, журило се да спава. И пре но што сам у жељи заклопио очи, платио сам му поштено, за мук, за трзај и бело! 

Кер, курсор

Курсор и ја...гледамо се сваког јутра без речи. Трепти он, дрхтим ја. Стваралчка грозница је на помолу. Протежем прсте на тастатури и шетам га горе-доле по белини. Загревам се. Чекамо обојица јутарњу нужду. Пражњење је основа доброг здравља, просто се мораш чистити од надошлих речи. Иначе настаје опстипација, литерарна. Кад речи почну да запомажу. ту шљиве не помажу. Дакле, морао сам да га издресирам. У почетку није било лако. Вукао се на другу страну кад год бих се замислио. Проналазио бих га насред реда, међу словима како се смуца. Својеглавио је итекако, чекао да ме ухвати на "погрешној руци" и шмугне. Кликтао сам по стрелицама, дозивао га мајчински, грдио и на крају доводио у ред. Данас, поносно могу рећи, мој добри курсор прати ме где год да пукнем прстима...Лаје кад год бих желео и трепти окицама упитно ако би ми се ократиле речи. Кер-курсор слуша ме!

Дисторзија срца

Угануо сам срце. Јуче на другом спрату док сам се пео за мене уобичајеним кораком (два степеника па један). Псовао сам степениште улепљено жвакама кад сам зачуо окретање кључа у брави. Искорачила је ван. Нова станарка наше зграде, помислих! Иначе, мрзео сам све бучне комшије, нарочито придошлице, студенте. Чврсто сам веровао да је Дом за студенте доле у граду празан и да су све ноћобдије и галамџије овде. Због овог уљеза било ми је драго.
Да сам могао, платио бих јој станарину и трoшкове до следећег испитног рока. Била је млада, насмејана, тек напарфемисана и на ту свежу крв сам се оклизнуо. Мој "гумени" образ и ја смо поцрвенели. Уганут, а нигде штаке на видику, решио сам да се распертлам и тако застанем на трен. Као у "Црвенкапи" зли вук пожелео je  да је боље види, осети, удахне. Осећао сам да ми очи расту до размера разрогачености, а све што сам успео је да јој намигнем (онако комшијски). Прешла је буквално преко мене. Претпоставила је да сам један од "матораца" из зграде који се одмара на сваком од спратова, носећи кључеве и рачуне за овај месец. Низ степениште наставио је да одјекује њен телефонски разговор и смејуљење. Остао сам крај гелендера са уганућем у грудима, дланови њеног парфема чврсто су ме држали. Знао сам дијагнозу (distorsio cordis), да ћу морати да мирујем, стављам бурове облоге и избегавам застајкивање на другом спрату.