Техноосвета

Јесте ли се икада запитали зашто нам апарати у кући готово увек отказују послушност као по неком прећутном договору "у светом тројству" (рингла, пегла, бојлер) и то, баш, онда кад су нам најпотребнији. Ако се осврнемо уназад, видећемо да то има везе са исконском људском жељом за кроћењем и овладавањем свиме. У почетку природом и дивљим зверињем, потом другим људима, са "еманципацијом" супротним половима, најзад од све чамотиње и самим животом. Ништа се не сме препустити случају. Изненађењима, морамо рећи, СТОП!

Само да ти кажем

Потреба за саговорником, човеком који вас уистину слуша, а не гледа летимице у мобилни или заведено додирује таблет, док му исповедате своју муку, све је учесталија. У таквој атмосфери самовања удвоје упадица "Само да ти кажем" постаје рефрен непричања. То "само да ти кажем" најпре се само констатује, затим се подигне обрва и упери полузаинтересовани поглед у овог жељног причања, да би већ секунд касније наступило искључење слушног апарата од стране таблет-пријатеља и почело тзв. слушање очима.

Свечани у беди

Немоћан да било шта промени, стајао је на рубу запитаности (куда даље са собом).
Унапред му се није гледало јер се ништа вредно није назирало. Иза њега гомила замршених грешака...савршено клупко промашаја стезало га је попут кравате. Једино што се одувек пред другима држао отмено у свом болу. Скоцкан и утегнут до тачке пуцања, волео је монденски да се одене кад год би се осећао лоше, тако је прилазио животу. Помислио је, у трену, на скитницу у жалосно-добро очуваном венчаном оделу, ког је сретао свакога дана на углу.
Од свег живота, то му је преостало у целости честито, па се прси тиме. Кад те живот зароза до крајњих граница, иронично му се окрећеш са црвеним кармином на уснама. Колико је само касирки са изгриженим ноктима и накарадно намазаним ружем премотао у мислима и њихово серијско  "Хвала и дођите нам опет". Све те моменте зналачки је крстио "свечани у беди". У огледалу је проверавао чвор од сатена и меркао место за бакарну иглу, али болело је што, у бити, ни по чему није био изнад нафракане касирке или скитнице. Одело на њему деловало је скупо, али животна прича само багатела.

Ми смо оно што читамо!

Сви читају књиге! Читају млади, читају стари, једни што морају, други из разоноде, али свако на неки јединствен начин чинећи типологију читања и читалаца занимљивом и богатом.
Као што се књиге међу собом разликују по садржини и формату, тако је и са њиховим верним читаоцима. Још је Роџер Бекон рекао Неке књиге треба окусити, друге прогутати, а неке само сажвакати и сварити. Дакле, његова гастрономска метафора може се проширити и на типове читалаца, па тако и први тип међу њима био би  тзв. прождрљиви читалац.

ОГЛАС

Поклањам душу, расну, са "врхунским" педигреом, од оца и мајке шампиона у људскости, осећајности и верности. Додуше, сада је то једна потрошена керуша, добра само за отирач и срамни бранилац пароле "Пас уједа". Никога та ујела није, нити залајала, а била је гажена, занемарена. Ма, дајем је... Испод сваке цене је се одричем само ми је немир донела, можда, ће некоме ваљати. Био сам, наизглед, обичан човек расне душе, кобна је то комбинација! Нека се јаве сви којима душa мањка! Огорчено тврдим ове моје било је на претек!

Просјак или касирка судбине?

  

Сваки  део града има  своју стајаћу фигуру луде, старице или старца просјака,  иза којих је нека необична  животна прича, што је захваљујући закону градских говоркања , била свежија и спремнија да преживи од њих самих.  Изненађујуће је да  се ти исти, упркос очигледном  одустајању  од  себе могу  подичити завидним животним веком, толико дугим  да и кад умру они не нестају, већ постају прича која тек нема рок трајања. И они су некад били део нормалног, ужурбаног, радног света, а онда су одлучили да бесповратно стану и погледају се у очи са људима чијој су раси припадали.

Сачекуша за его

Утећи самом себи не могу, стално се враћам на своје. Бол ме увек сачека ко будна мајка крај прозора. Не да ми да заборавим, не допушта да се излечим. Прети ми причом како све велике ствари настају из крви и патње, баш као и деца, и зато морам да патим. А ја бих да се мало одморим и прогледам из ситуација животних на "царски рез". Да буде (Цап, цап и готово!).
Без крвавих наравоученија. Боже, ти можеш! Баци већ једном шестицу у поигравању са овим човечуљком, покрени га са мртве тачке. Да све остане иза њега, да поступа смислено у забораву свом, да мање греши.
Ако нећеш, сачекушу ћу сам себи да приредим, да се изразговарамо сва моја ја и ја. Да будемо мало на ти. Без увијања и персирања, свако нека каже шта је наумио, па ако треба да се разилазимо. Па кад ампутирам све беспотребности унутарње, моћи ће после само фантомски да ме боли.