Злоречко није имао више шта да напише, а да се не понови. Силоватељ речи женскога рода, решио је да започне писање некако тврдо, мушки. Тражио је праву реч, набијену значењем и мучну. Како уопште почиње писање? Тако што као имаш шта да кажеш, па пожуриш да изудараш тастатуру; или баш немаш ништа ново да кажеш па извређаш жену у пролазу, она направи сцену, ето, ти инспирације. И после два дана кад дорадиш још коју бедну страну, извињаваш се на ствaралачкој=брачној кризи, и сав си "душа" иако душе немаш одавно.
Живети са писцем је руски рулет. Метак ти не гине кад-тад. Познавање правописа и граматике битније је од кувања, прања. Ако умеш да слушаш, већи ти атрибут од покорног увета не треба. Дијагнозу стечену писањем од миља зову трагедијом генија... Ма, немој! Трагична је ту једино улога жене, којој би у зависности од епохе којој је "творац" приклоњен ваљало да буде мртва, или путена, најчешће надохват руке.
Колико њих је кроз биографију скапавало на "дактилографском курсу" код инспирисаних мужева, будућих великих писаца (Толстој, Достојевски, Набоков). Нека је лака земља
тим женама, а не ловорисаним писцима. Једини ловор који су икад виделе, а заслуге су им биле немале је онај при спремању купуса. За који су опет биле вређане од стране (не)обдарених мужева јер ко воли да му услед мањка духа, из тела одлази икакав вишак ваздуха.
Нема коментара:
Постави коментар