Колико кошта прича?

Био је ентузијаст без великог талента за писање. Желео је да иза себе остави трага, али био је човек без правог живота. Обичњак чији је дан почињао и завршавао се исто - послом. Нигде грађе за расписивање, али главе тврђе од Берхардовог "Бетона". Jедне вечери запитао се како би било откупљивати приче других људи, најпре их намамити у мрежу поверења и саслушати. Ко би био довољно луд да прода своју интиму, немаштину или муку. Пијанци, простакуше; честит човек сигурно не.
Хтео је да потпише причу човека који би наликовао њему самом. Одувек је себе сматрао другачијим, али не рђавим. Пријатеља није имао, за њих је требало времена и новца, а он је откад зна за себе морао да ради и штеди. Упркос томе живео је скромно. Писање му је пало на памет као крајња могућност да оправда неистицање ни у чему. Живео је у згради са рошавом фасадом, у изнајмљеном стану на приземљу. Први комшија добар човек - удовац у годинама који је сваког седмог у месецу наглас плакао и ломио намештај. Од неког је морао да почне...Мистерију бучног комшије решио је да коначно раскринка следећег дана. Да чује причу која је нечији живот претворила у ритуал ломљења и плача. Је ли жена или ко други разглог његове неутешности? Ако треба, платиће стрпљењем своју нову каријеру - писца у покушају. Више није изгледало тако тешко, немогуће. Окуражио се, покуцао и са осмејком човека који купује и препродаје рекао: Комшија, данас имам времена и кафе за обојицу.