Жена ситна али лепа, мушкарац доброћудног израза лица, деловао је као човек који би сваком на све одговорио са ДА.
Са њиховог прозора чак се и веш њихао лако, уједначено. Никакве буке икада из њихове гарсоњере. Стан толико мали учинио је да и у ходу делују погрбљено, некако стешњено.
Пред вратима ђубра тек толико да лопови схвате да неко ипак ту станује; неко не много "јешан", али ипак педантан. Савршено одштампано презиме на вратима и неугажена простирка са натписом family додао бих у шали (perfekt one). Но, ипак нешто љигаво, лепило ми се на помен њиховог имена, на састанцима све луђих станара наше трошне зграде.
Превише филмова са ликовима који се иза карираних кошуљица трансформишу у психопате, учинило је да моја сумња спава управо на њиховом отирачу.
Испрва нисам их теретио ни за шта језиво. Физиономија им није дозвољавала да понесу више од два цегера одједном. Да се разумемо, злочин су могли чинити само једно према другом у тишини своје савршене кретње, у одсуству икаквог знака страсног живота у дугогодишњем браку. Знате оно: папуча у лету због неизбаченог смећа, кључ од кола пречицом кроз прозор због несипаног бензина, псовка у пролазу због неплаћеног телефонског рачуна.
Баш ништа од тога иза њих, у устима других, није остало. Са савршеном брачном каријером на заласку, веровао сам, сачувај ме, Боже да ће бар једно умрети напречац. Да бар у нечему изненади и за корак претекне овог другог. Кад ето, ти једног јутра видим ја невиђено.
На улазним вратима зграде умрлица са две слике. Биле су то комшије гарсоњерци. Сазнао сам да су тешко боловали кријући и да су на себи својствен, нечујан начин, отишли у ту "последњу шетњу" присилно заједно. Хладни, љигави зној слио се низ моја леђа.
Ожалошћених на мрком папиру није било, забезекнутих пред њим и те како.
Нема коментара:
Постави коментар