Оставио сам је у незаслуженим сузама са кутијом пуном заједничких ствари коју сам спустио пред њене ноге. Није их хтела назад.
Рекла је - Твоје су! Ја могу само да их бацим у ђубре уместо тебе.
Уради тако - узвратио сам са кнедлом у грлу.
Иако сам ја био тај који оставља, сламала ме је слика девојке која ме очигледно још увек воли, а зна да је преварена.
Очекивала је бар неку реч извињења.
Видео сам да је вољна да преговара о љубави, да јој се правдам, она да вага и да ми на крају преда у руке опроштај. Опет сам је преварио - ћутањем. Обореног погледа процедио сам да нам одавно не иде и да желим да будем сам. Каква лаж? Мрзео сам самоћу, увек сам имао по две или више цура истовремено. Из матиша једва двојка, али био сам геније у прорачунатости.
Све девојке су веровале да су једине, посебне; неговао сам утисак верног цука, а био сам џукела која заслужује да спава на кућном отирачу сам. Сваки пут када бих слагао да ми треба слободе прекшио бих седму Божју заповест јер увелико бих се ваљао у туђем кревету, бришући поруке које су стизале од њих.
Кренуо сам лаганим кораком кући не осврнувши се више ниједном. Чуо сам да шутира ствари које је некад са толико пажње бирала за мене, очекивао сам да би могла да ме скалпира плочама које смо страсно размењивали. Јер као заљубљени флертовали смо цитатима, дописивали се у стиховима, вртели на рингишпилу омиљених песама. Пре него што сам скренуо иза угла, добио сам свог "Степског вука" назад директно у потиљак. "Дабогда остао сам заувек" - јаукнула је за мном. Крив, подвијеног репа све брже и брже одмицао сам.
Нема коментара:
Постави коментар