Магдалена

Звала се Магдалена. У тренутку кад је села до мене знао сам да ће бити прва, али ни претпоставио нисам да ће остати једина која ме је тако обележила.
Почињала је школска XY нека, "тридесет други" август, зашто не?
Настављао сам да бројим дане мртвог лета јер у септембар никад нисам полагао наде.
Све лепо већ би се збило и убило у лету,
с јесени сам увек више глуварио него живео.

Тек тако

Удала се моја бивша тек тако, као да нисам ни постојао. Звао сам је уобичајено, око шест по подне. Требало је да проверим важи ли договор од јуче. Звонило је дуго и таман кад хтедох да прекинем, јави ми се њена мајка, госпођа Б. Нисам имао част да је упознам, али зазвучала је питомо. Претпостављао сам да је моја малена на њу, кротка и мила. Знаш оно гледај или слушај мајку...како год!
Трудио сам се да преко телефона увек делујем незаинтересовано и прескочим типска иследничка питања.
Оджвакао сам: "Треба ми Вања."
Жена је замуцнула као да сам добио погрешан број. Мала пауза, следи искашљавање...
"Вања, моја Вања, овај, слушај момак...Чула сам о теби све најлепше, али за ово што следи нема машница и украсних папира. Вања није код куће!"
Пресекао сам овај "питоми" монолог са: "Добро, а кад се враћа?"
Наједном је звучала загрцнуто, речита госпођа Б.
"Поента је да се не враћа кући. Не враћа се више ни кући, ни теби, ни нама. Разумеш! Удала се и побегла од куће! Уосталом, од каквог се момка девојка тако растаје, бежи, удаје крадом за другог! Док је била под нашим надзором, овакве се глупости нису могле десити. Мора да је била јако несрећна с тобом!"
Слушалица је, чини ми се, остала да лебди у ваздуху, црна и бездушна. Женин глас злослутни претварао се у шиштећег питона и заједно са гајтаном који сам увијао око прста почињао је да ме стеже и дави.
Вааања...Име меко и бунтовно нестало је те вечери из родитељског стана и једног момачког адресара тек тако, као да никад није ни постојало.

Усидрена

Сваког дана враћао се кући сетан, али пун жеље да нешто промени. Желео је да поново освоји ту жену коју је осудио да га довека чека. Променила се у међувремену, а да то није приметио. Требало је други да му кажу, где је лепота "твоје лепоте".
Кад ју је упознао не само да је била најлепше него и најзаводљивије створење које је икада срео.
Била је од оних жена чија лепота не скреће нагло пажњу на себе, не очарава у први мах.

Пуст, напуштен, сам

Пуста и напуштена кућа, није то исто!
У кући у којој се више не живи, праг посивео, вреже прекриле зидове никад није пусто, ма како се на први поглед чинило.
Кућа у којој се некад сложно живело наставља да пулсира полуотвореним крилима прозора; да издише устајали дах некадашњег огњишта кад год јој ветар разјапи врата.
Она дозива својом неподмазаном шкрипом, скреће пажњу пролазећег света, да јој стану, виде је, отпоздраве као некад.

Виђао сам у животу куће толико пуне светла и људи, а између себе посвађаних и грубих; куће пуне зле крви, огњишта у којима се тако отуђено битисало. То су такозвана повампирена домаћинства што се на крви братске деобе увећавају. У њима се само тавори, ту се деца не рађају, мртви у миру не почивају, успомене се не стичу.  Имао сам ту "част" да упознам најболнију напуштеност, ону међу људима. Дакле, бити без иког свог не значи самовати под обавезно. Ако се међу живима знало живети, умеће се и са почившима у добром сећању.

Канцер поноса

Умиремо ли и устајемо ли из мртвих још увек само због поноса? Понос, инат, национализам све су то зачини домаће српске чорбе коју "кусамо" већ вековима уназад  и због које преживљавамо оно што другима не би пошло за руком.
Међутим, мало тог магичног зачина се до сад одржало. Некада Арчибалд Рајс, а данас ни најбољим дијагностичарима не полази за руком да прецизирају шта је са нацијом.
Свима је јасно да добро није. Летаргија, епидемија подаништва, сервилност. Где се денуше они јунаци који јуришаше у сигурну смрт са слоганом "Нека буде што бити не може"? Иронично је да нам се "слава" старих дана вратила управо кроз ову парадоксалну мисао. Никоме јасно није како ово БИТИ излази на крај са оним константним НЕ МОЖЕ.
Полако, али сигурно дошло је до одумирања поноса и метастазе неживљења.
Живот се захваљујући радиотерапији нарочито оној из ђавоље 1999. свео на оживљавање и већ годинама по Србе успешно преживљавање. Да нам је бар при руци бокал Косовке девојке да лакше клизне кнедла беса низ грло. Косовски видари и њихови чудесни мелеми да повампире јаросну душу ратника, бомбардовану, са земљом сравњену.
Ипак, нада постоји, ово је једини тип канцера који се, кажу, лечи из главе. У Срба је глава одвећ била тврда и чворновата, али добар национални терапеут  чини чуда.

Терапија:
Строга дијета или "игара без хлеба". Уредно посећивање арена (модерних клицалишта јунаштву)  и химна свакодневно на гладним уснама не би ли се хипнотисани Обилићи почели присећати (ножа и корица), давно заборављеног осећаја поноситости и пркоса. 

Ми, тршави смо деца са станице Ој,јој,ој!

Читавог живота покушавају да нас очешљају. Акценат је на речи покушавају. Укапирајте већ једном, ми се не дамо исправити.
Ген коврчка нам је и у души и на глави! Никаква техника четкања, фенирања по правилима неће уродити плодом.
Наопки смо од рођења. Гологлави по доласку на овај свет, обично заварамо средину (првенствено родитеље) да ће ту, на тој мекој темењачи никнути обична коса. Кад оно ђавољи чуперци прво се јаве око ушију, на месту будућих зулуфића и док трепенеш већ имаш тршаво чудо на крилима. Многих смо се ствари морали одрећи у детињству.
Зимске капе увек су нам представљале проблем. Натући је на чело била је права филозофија. Лакше смо се и брже разбољевали од друге деце, од преплашених родитеља брижније смо чувани и неговани у болести. Имали смо више времена за читање и доколисање јер опрану косу натоварену локнама требало је дуже сушити. Тако се усавршавало "песничарење".
Риме су нам лакше падале на памет него исправљена коса на раме.
У дечјим играма све се давало сакрити (кракате руке и ноге), али пуста коса-тужибаба увек нас је одавала. Вирећи иза кола и углова зграда, жмурке су се за нас претварале у "вирке" тј. игру вири ти коса, изађи, видим те.
У одрастању смо људима чешће западали за око и навикути да будемо посматрани, почели смо јаче да пркосимо. Да бисмо оправдали тзв. необичност, похђали смо школе и смерове где се накострешеност духа и косе узимала за плус. У дрвореду другачијих сви смо били исти.
Љубави смо започињали узвиком Јоооој, јер су нас усплахирени дечаци пребрзо желели. Мислим, на њихове хитре прсте у коси.
А преостали живот текао нам је федерасто, трепереће, лако; увек мало над земљом, бунтовно кад треба и мекано као памук уз вољене на обећаном парчету неба.

Батализам

Имам воље да не радим ништа, да будем родоначелник идеологије батализма. Разумете? Баталити, дићи руке, одустати, коначно опустити се...Нека српска верзија енглеског do not worry, only be happy! Примећујем, да је код Српчића нерад једна исплатива ствар. Вековни живот "под другима" довео је до бунта долазећих генерација уз радикалне измене у фразеологији  (Боље ништа него ишта).
Епидемија "ладолежа" по целој земљи, кафићи пуни младог света, претворили смо своје паузе за доручак у хронично ленствовање, постигли савршену рентабилност у "нецимању". "Нема хлеба без мотике" препевасмо у "Хоћу пива и готике". Јер кад се бунимо и пљујемо на реалност, то не може на суво. Уз лименку постајеш лав, цар, све што у животу ниси.
Лакше се нахватају "снаше" уз флаше. У аманет се нема шта оставити! Ваљаног животног искуства мањка да би се ишта дало "опевати и у пословицу ставити".
Лажем! Цвета уметност жврљања из доколице. Фасаде зграда круне се од срамоте пред графитима и паролама. Оловка нас жуља, али се зато спреј лакше држи. Да онај што нажвркава није при чистој свести потврђује натпис "Моја је парола, само да се рола!" Одродили смо се некако...бураз и фратело смениило је (Хеј, мајмуне). Зоолошки нам врт чим крочимо на улицу.
Свевидећи Крлежа није био луд кад је рекао да будућност човечанства види "као мајмуна који управља авионом". За нас од авиона осташе последњи возови, и то дупке пуни, и чопор младих мајмуна около са некаквим лављим пивом у рукама. Па, тога више нема ни у најгорим циркусима.