Знатижеља

Двоја леђа (уска мала и велика погурена) стајала су преда мном. Осмотрио сам их у пролазу док сам рутински бацао ђубре. Ромкиња и изненађујуће бело дете пажљиво су прегледали контејнер. Жена је сортирала воће и хлеб, правила гомилице одушевљено. С потиљка  јој се очитавала радост (биће ручка за данас)! Девојчица уопште није марила за храну, приметио сам да нешто тражи у дубинама контејнера. Наједном, изронила је са књигом у руци. Похабана сликовница нашла је још једног, можда последњег читаоца. Невероватно, како је дете увек и свуда дете. Иако гладно, пре свега заинтересовано за игру. Читала је одушевљено, не марећи за мајчину свету дужност да се докопа хране за своју младунчад. Листајући странице, скакутала је с ноге на ногу и најзад села на одбачени мадрац крај контејнера. Каква сурова читаоница- помислио сам. На тренутак сам осетио понос због мени туђег детета. Деловала је тако одсутно, тако срећно. Све док мајка није узвикнула њено егзотично име. Био је то знак за полазак. Чељусти су се поново склопиле уз шкрипу, прогутавши огромну кнедлу ђубра. Дан је био паклен, задах труле хране осећао се свуда. Одмицао сам од овог призора све брже, чинило ми се да лепљиви мирис смећа не могу да отресем са себе. 

"Зинат"

 Признајем, инат је и моје гориво. Остала мазива и ложива нису за мој погон. Приметио сам да кад сви одустају ја крећем, не дам се, идем напред. И заиста што би већина нас слабо писмених рекла "зинат" чини чуда.
Из ината се пролепшавамо, почињемо да тренирамо, довршавамо школе, "зинат" се удајемо па се још из већег ината разводимо. Без света не би било ината, што бисмо се дурили ако то већ нема ко и да види. Само поносни људи су инатни. У инату има доста самоће, али и слаткоће. Пријатно је бити у центру пажње, истаћи се контрирањем. Јер зашто  би се иначе спомињао Миле контраш? Да је био неки помирљиви тип, сервилан; остао би маса, део ње и ништа више.
Велико НЕ је у основи свих својеглавих бића. Кад почнеш са контрирањем то се услади, навучеш се као на алкохол. Док трепнеш у стању си опијености сопственим нећкањем да не приметиш кад су сви други одустали од тебе.
И, гле, сам си као на почетку приче. Држиш се. Твоје НЕ и ти (рука у руци). Делујете стамено, непомирљиво. Само једно остаје као загонетка. Је ли ееееее у НЕ служило и за дозивање или свих заинтересованих одбијање?

Препродавци живота

Свакакве ствари људи продају. Тргују, то им је посао. То су људи-пароле, увежбани "скретачи" људске пажње. Међутим, све чешће виђам неке друге, продавце из нужде, ћутљивце; насумице изнете и поређане ствари на улици. Ствари пуне прошлости, очигледно њихове личне, ствари изношене. Импровизоване тезге (на земљи, хауби аутомобила, плочнику), хоклица и човек поред, поглед пун стида.
Дечје ципелице-подеране, уместо да служе сећању на прве кораке нечијег детињства, и оне су на продају. Ту се није имало кад бити дете. Дакле, коме продају своја сећања, очигледну беду? Ником то не треба! Живот на распродаји тако јефтино изгледа! Никад не виђам купце тих тужних производа (играчака са којих се скинула боја, распареног алата, саксија са цвећем које одбија да процвета). Ваљда се и саме ствари гнушају тог срамног излога. Новцем се не могу платити успомене (ма какве биле), те задржавају одрпани изглед као одбрамбени механизам. Пркосе власнику, тако што својом ништавношћу одвраћају очи купаца и вечно остају у поседу сиротих, ту, расуте по земљи.

Ш неће у Ж

Прво научиш слова, па вредно читаш да би у живот могао да закорачиш. И јеси ли закорачио? Тачније заглибио си дубоко у парадокс. Превише слова одједном може да те преквалификује и среже шансе за стваран живот. Од свих слова азбуке највиталнијим ми се одувек чинило Ж. Кракато и тешко за писање. И не само што ЖИВОТ... та велика реч почиње на Ж. Стварно, мучно га је савладати у писању, а знати живети и преживати писменом човеку још је теже. Схватио сам да нам се уместо сањаног Ж, углавном дешава мртво, безвучно, зјапеће Ш. Ш као шанса за живот, а не живот сам. И личи на некакву вилу, трозуби додир могућности. У школи те уче да су парњаци (звучно Ж и безвучно Ш). Једно без другог не иде. Али шта је ту пар? Од могућности се не једе, од могућности се не расте.
Једно је сигурно, у могућности се остаје укопан. Ту си сигуран као у гробу.  Шансе су подељене, једном до два пута годишње, маса зарадована, конкурси пре отварања затворени. Но, није баш све изгубљено. О зупце овог Ш, прочачкајте добро зубе, ако вам никад ништа и није запало. Широк осмех је битна ствар. За лажну слику пресудан. И решио сам да парњаштво Ш и Ж, претворим у праву парницу. У језику су промене могуће, зашто је у животу све тако неизводљиво? Можда да имам говорну ману, онда бих сва своја шушкетања могао боље да уновчим. Чуо сам да "мутави" боље пролазе. Све би ми изгледало тако савршено једногласно, да не бих ни умео да артикулишем икакву примедбу на живот. Само једно велико ШшШшШ као мокрење, иритирајућа сметња, луди гусан, један букач више.

Не можеш...

Не можеш поправити њега.
Угланцати изгребано, вратити сјај потрошеном.
Не можеш дуго издражати, ако предуго чиниш више но што можеш.
Одрпаћеш се успут.
Као кад пруређујеш старо...мемле ће увек бити у носницама, у сећању.
Развући ћеш по угловима дома нове комаде, намештај ће изгледати театрално,
на трен само.
Док будеш за крај качила огледало о ексер, њега ту неће бити.
Видећеш само своје лице без смешка, пре времена је остарило.

Прозор у двориште

Јутро је. Насеље се буди, шкљоцају вилицама контејнери. Грозни јутарњи дах. Свет што ради од "седам до три" разилази се ужурбано. Женске дотерују шминку, мушки се упрежу у крагне.
Ја нисам један од тих. Више "Хичкоков" лик са прозора, жив и здрав заправо, само лењ да се укључи, рођен више за посматрача. Свет се ионако поделио на актере и посматраче. Ови се муче, грче, увек журе, ретко осмехују и ми контемплатори којима треба само видик и дистанца.
Људе сам увек боље сагледавао са висине, него из непосредне близине. Јер ћелава темена и кратке ноге боље видиш (од-горе). Изблиза видиш оно што мораш, одозго оно што желиш. И смех. Увек ми је фалио доле, међу људима. Овако сам могао да се церим и подсмехујем без устезања.
На трону међу мушкатлама (нaјчешћем прозорском цвећу) једног јутра права представа. Истетовирани тип и пудлица...О, Боже! У почетку беше само маса трибала на сунцу, тетоваже без реда и значења, начичкане на пребрзо набилдованим плећима. Прави правцати Баџа, помислих! Вукао је нешто на ланцу. Очекивао сам пса жестоког попут трибала. Кажу да пас наликује газди и обратно! Чуо сам како пискаво дозива
( Рекс, Реееекс) кад  тачно пред ноге овог надувеног мацана, из контејнера је искочила  права мачка. Препаднут њоме личио је на хелијумски балон, који је сваког часа могао да се откине и полети. Овај деминутив од тигра, улични мачак-ђубретар, престравио је храброг власника и изазаво Рекса да се коначно појави.  Била је то црна пудлица. Није се удостојила ни да залаје како треба. Неколико бедних ав-ав-авова и то је све. Мачак се победоносно вратио на контејнер. Тип је само боље затегао већ припијену мајицу и понео даље пудлицу, као какав аксесоар моћи. Да не поверујеш!

Мој могући живот

Питам се какви би били моји могући животи?Заслужујем ли ја уопште још неку егзистенцију осим ове? Кад могу мачке, па можемо и ми,"керови". Не бих да паднем под ауто, да бих то себи доказао. Више сам упражњавао поподневна измаштавања и надоградњу на прекинуте снове, љубави, уопште односе у животу. Као у књигама са два краја, које сам као клинац читао (типичан, досадан свршетак и онај храбрији кад кренеш стазом којом се иначе не иде). Волео сам постојање могућности у њима. Мрзео сам коначности. Тачке. Запету сам готивио, обожавао три тачке у писању.