Кер, курсор

Курсор и ја...гледамо се сваког јутра без речи. Трепти он, дрхтим ја. Стваралчка грозница је на помолу. Протежем прсте на тастатури и шетам га горе-доле по белини. Загревам се. Чекамо обојица јутарњу нужду. Пражњење је основа доброг здравља, просто се мораш чистити од надошлих речи. Иначе настаје опстипација, литерарна. Кад речи почну да запомажу. ту шљиве не помажу. Дакле, морао сам да га издресирам. У почетку није било лако. Вукао се на другу страну кад год бих се замислио. Проналазио бих га насред реда, међу словима како се смуца. Својеглавио је итекако, чекао да ме ухвати на "погрешној руци" и шмугне. Кликтао сам по стрелицама, дозивао га мајчински, грдио и на крају доводио у ред. Данас, поносно могу рећи, мој добри курсор прати ме где год да пукнем прстима...Лаје кад год бих желео и трепти окицама упитно ако би ми се ократиле речи. Кер-курсор слуша ме!

Дисторзија срца

Угануо сам срце. Јуче на другом спрату док сам се пео за мене уобичајеним кораком (два степеника па један). Псовао сам степениште улепљено жвакама кад сам зачуо окретање кључа у брави. Искорачила је ван. Нова станарка наше зграде, помислих! Иначе, мрзео сам све бучне комшије, нарочито придошлице, студенте. Чврсто сам веровао да је Дом за студенте доле у граду празан и да су све ноћобдије и галамџије овде. Због овог уљеза било ми је драго.
Да сам могао, платио бих јој станарину и трoшкове до следећег испитног рока. Била је млада, насмејана, тек напарфемисана и на ту свежу крв сам се оклизнуо. Мој "гумени" образ и ја смо поцрвенели. Уганут, а нигде штаке на видику, решио сам да се распертлам и тако застанем на трен. Као у "Црвенкапи" зли вук пожелео je  да је боље види, осети, удахне. Осећао сам да ми очи расту до размера разрогачености, а све што сам успео је да јој намигнем (онако комшијски). Прешла је буквално преко мене. Претпоставила је да сам један од "матораца" из зграде који се одмара на сваком од спратова, носећи кључеве и рачуне за овај месец. Низ степениште наставио је да одјекује њен телефонски разговор и смејуљење. Остао сам крај гелендера са уганућем у грудима, дланови њеног парфема чврсто су ме држали. Знао сам дијагнозу (distorsio cordis), да ћу морати да мирујем, стављам бурове облоге и избегавам застајкивање на другом спрату.

Жмурим и љубим

Жмурим и љубим...
Усне које сам одабрала заувек за себе.
Знан им облик, текстуру, углове смејне уз мирис јак.
Жмурим и љубим, али сапета прошлост надолази ми тад. Истрчава трку од сто десет са свим препонама раскидним. Жига!
Хоће да је оживим језиком и повратност дам.
И кунем, и претим да сада кад коначно умем и имам кога да љубим, не дахће више за вратом, не маже изазивачки лабела, не миче рукама мазно, не мами речима ласкавим! Са бившима никад на боље! Знам!
За правог, на уснама мојим, ваља се сугласје меко док му на уво шапућем речи љубави, моја срећо!

Човек-ствар

Остављен од свих, окренуо сам се стварима. Оне су ме, бар, увек чекале тамо где сам их остављао. Биле су ми верне. Још једно напуштање у животу нисам могао да поднесем.
Људе нисам успевао да задржим у строју љубави, врпољили су се, жуљао их је ред по ком сам их волео.

Како се чита "клетвопис"?

Не могу побећи од онога што јесам, што је писано да ми буде...а писано је на брзака, јефтиним мастилом, двосмислено, са клетвом у заглављу која се не може пренебрегнути!
Питам се како читати клетвопис? Да се правим да не видим куда понире моја прича, а прсти се лепе, црвене и не шуште странице као пре. Иницијал ми крвљу прокапао, цури и мрља све, по мене непроживљено; а ја тучем именом својим камен, док се украси с мојих прича у крст криве.

Поносни, податни, неми

Верујем да нас има тројаких  у болу, у губитку! Оних што им одговор на све почиње са ДА, НЕ и немих!

НЕ

Волим,брате, негације! Одлична су вербална превенција.У нашем језику можеш се нећкати без устезања, до плеоназма и назад; док уштогљени Енглези допуштају само једну по реченици.
Ми смо народ што воли и уме да нариче кад боли. Групација поносних у болу влада се у складу са речцом НЕ. Одричу све друге опције, не прихватајући нестанак вољених, већ остају закључани са губитком заувек. Још увек им постављају тањир иако их нема. Додају  хлеб преко стола док соле себи рану. Мисле, ваљда, исправно је поштовати неприсуство вољеног, због љубави која их је хранила. Отмени су у црнини и код других изазивају респект  уз реченицу  Докле ће издржати тако?

ДА

По-да-тни у себи носе једно велико ДА. Згртачки карактер не допушта им  усамљеност, надомешћују празнине свим и свачим. Не подносе празан (простор, уста, длан). Ако преболе, постају инстант декоратери, гурмани, шетачи осредњих љубави. Чак и деца умеју  у игри да препознају облик свог проблема ( круг на круг, коцка се на коцку ставља).Одрасли рањени дерани површину свог кружног бола  грешком  решавају помоћу  формуле a²

^НЕМИ

Ћутолози су пребрижни пред својим предметом вољења. Немост и верност њихова најлепши су говор љубави. Упожртвовању њиховом, гради се загрљај непробојан по оног кога би да воле. Кад опсесија њихова почиње да их напушта, они су одвећ хладни и мртви. Превентивци који се склањају и пре краја, не сачекавши речи растанка.

И сви смо погрешни, радикални и сви смо "тупави" на свој начин јер бол се не крпи, крв не ушива, празнина не потрпава, него се пушта да телом одјечи, кости рездере, да природном смрћу умре...тек тада нас може у прави живот вратити или повампирити?  Ко ће  то знати?

"Можда спава"

Уживао сам да је слушам само док спава. Имала је неко ситно ткање у дисању, умирујуће хркање.Чудно је, али жене хрчу некако другачије од мушких. Гледао сам на то као на наставак њеног неуморног дневног причања кроз сан.