Ко, шта? Малер
Од кога, од чега?Од малера
Коме, чему? Малеру
Кога, шта (видиш)? Мене
Одувек ми се чинило да привлачим више невоље од осталих, осећао сам се као чичак за недаће, малер над малерима. Другима је радно време од седам до три, моје несретовање функционисало је драгсторски. Временом сам пожелео да несрећу уморим собом, да предахне од мене, душом дане. Најзад, пригрлила ме је јако и тако унесрећен постајао сам свој на своме.
Mожда сам такав и рођен? Рода-транспортер уместо у купус, атерирала је у коприве и ожарен судбином од најранијих дана постах песимиста. Никакве Павловићеве масти нису помогле, ни бол ублажиле, од пелена сам замрзео седеће послове, црвеног тура отискивао сам се од људи, везивања. И тако је
песимизам постао моје опредељење, дакле, струка! Много сам уложио у њега...од смркнутог става, киселог осмеха, злослутећег језика до сталног кишобрана у руци.
У мојој свести и најјаче сунце могло се изметнути у невреме, а треба бити спреман. Није да ми се нису дешавале лепе ствари, и срећа ми се осмехивала небројано пута, гуркала ме изазивачки раменом, али остајао сам стамен, непоколебљив. Трудио сам се да околни весељаши својим расположењем никад не покваре, моје нерасположење. Најзад сам заслужио и више признање. Чинило се да ме је после људи и судбина полако остављала на миру. Над мојом картом више се није отварала, верујући да кад је неко тако тврд у својој религији клонућа, да га не треба дирати. Могао сам је заразити пропашћу, бити камен у точку њеног вечног окретања. Пу, пу далеко било!
