Одрођени

Цепали су је део по део, људи огавни...
Причу о мени истргли из контекста, буквар истине оскрнавили, олизали змијским језицима, залепили марке оговаруше и пустили у ветар!
Дунули ми прашину у очи мислили су да нећу видети, восак у уши налили надали се да нећу чути. Испрва и нисам јер није ме било неко време. Подрпану личност мислили су лако ће с другима завадити. А ја-искидан, али мултиплициран дрипац! Није ме дуго било "изједна" пред том светином. Решио сам одсвуда да пометем гласине, изметлам издајице. И тек када дођох к себи, схватио сам  да улудо кући пожурих да се вратим...да загрлим, да помилујем. Тамо је већ одавно за мене болно и празно, сви некад моји одрођени!

Комшија

Нисам разумео зашто комшија са спрата има чудан обичај да избацује стално исту саксију са цвећем испред врата, као неког непослушног кућног љубимца. И таман кад помислим да бих могао да усвојим то недужно цвеће, он  ме претекне и непримећено га врати унутра. Вероватно поклон ког се није желео одрећи заувек, а чије га је присуство жуљало. Нагађао сам  да ова саксија трпи некакву његову неодлучност.
"Нек ме се већ једном отараси или некa ме не дира", поручивало је пролазницима посрамљено цвеће пред вратима.
"За разлику од тебе, саможиви мој, ком није требало љубави и пажње од ње, мени треба топлоте да напредујем. Искључујеш ме, баш као и њу из свог света, кад год замиришем, подсећам те"! Отерао си је, па би са мном да безуспешно вежбаш живот удвоје. Сви виде да нам не иде!"
Дуго сам веровао да комшија просто вуче неку трауму у вези са цвећем  док га једног јутра нисам срео пред вратима и намирисао да има проблем с пићем. Необријан, надувен и запуштен попут цвећа које је подигао, погледом ме је поздравио. Јурнуо сам низ степениште, али нисам могао да не приметим како је саксију нежно подигао, погладио данима неполиване листове на начин на који се помази дете грешком кажњено.

На одложено

Треба отићи у набавку?
Двоумите се између млека и хлеба?
Побогу, купите оба кад све може на одложено! Толикe картице вапе да буду провученe. Јесте ли приметили да док гурате своја полупразна колица, поред вас пролазе товари хране што скривају ониске, утовљене купце. Ритуално купују, више ни не гледајући цене, све пуномасно, "квалитетно" и увек пазаре устаљеним редом. Међу фрижидерима се највише задржавају, фоке су то праве...хладноћа им не може ништа. Слојевито ухрањени брижно окрећу комаде меса, вагају их ручно упркос истакнутој  грамажи, цени!

Сан

Не сањам је често. Таман се понадам да сам је заборавио, ето, ње! Горда и неподатна какву је памтим. Лик јој се помаља из сећања. И све је у реду док не замирише и не заболи на њу. Kао и онда покушавам да је додирнем, дигнем  јој браду к мени, отарасим се презрења којим сам је обрисао. Проклети сан, по обичају ме успорио, руке пократио....ни да је такнем, док бол нараста, пулсира, не верујем да се она поново враћа. Да  барем снови нису жене, издајице, већ непослушна багра што пуштају стварност да кроз њих слакша. Будан одавно нисам крај ње, други је на моме месту! Не знам му име, потрудио сам се да га не упамтим. У баксуском сну све им се може, њему се тако олако даје. И док му се у загрљају осмехује срећна, лик јој кунем и тамним... сасвим будан и бесан.

Ујак нежења

Свака породица, друштванце или пословна заједница има барем једног атипичног члана тзв. ујака нежењу без ког та читава екипа људи не би била тако успешна и кохерентна. Делује иронично, али је истинито. Ма колико тзв. ујак нежења био неуклопљив и другачији од осталих "заједничана" управо он ту целину чини заокруженом, намећући себи као основни животни циљ њено савршено функционисање. Недовољно храбар да сам буде "ловац"  ујак нежења креће се увек у друштву  успешних "предатора".

Скоројевић

Сада знам зашто нисам волео позориште као млађи. Није због преглумљивања, ни због негде ишчитаног става о позоришту као трећеразредној уметности, једноставно тада нисам имао шта да обучем! За карту сам се и могао снаћи, али нисам желео да позајмим капут, ципеле. Било би то као да изнајмљујем део себе који, знао сам, још дуго нећу имати барем не о сопственом трошку; "углађено ја" које држи кожне рукавице, карту и чека само да представа почне.

Ми сиви и они боје беж

Када би цео свет требало поделити на само две боје, на две сорте, били бисмо то ми сиви и људи боје беж. Од читавог спектра боја одувек ми се чинило да смо као људи баш тако изнијансирани (необични и обични, сиви-мистичари и беж-досадњаковићи). Заволео сам једног непознатог писца јер је имао наклоност према сивој боји, као боји страсти, боји линије женског деколтеа, чија га је дубина мамила тамом којим се завршавала. Са тим сам се у потпуности сложио!