До снова

 Никада нисмо били од оних што користе скупе парфеме. Фине бочице заводљивих облика нису биле део нашег тоалета. Ноћни сточићи били су пуни јефтиног кекса којим би се утолила глад у несаници. Лагодан живот оњушен у књигама оживљавао би само под бледим светлом лампе. Школски дани у руке истрешене од песка ставили су обећања, полили нас сапуницом од снова, уверили нас да је све могуће ако желиш. А желео сам и те како!
Кладио сам се дуго на своје снове. Јаки су и враголасти били то коњи које сам како је време промицало почео да сапињем јако.
 Када пожеле слатко знају да је шећер све што ће прегристи.

Пас који је желео да га нема

Кад пас одлучи да оконча век онда то чини тако да се то и види. Керећа посла, рекло би се!
Чим угледа точак како се врти, креће да подлеће. Док је возача којима је жао браника, овакви џукци ће поживети.

Лифт литература

  

Као што се Довлатов поклонио Солжењицину кад је логорашка тема у питању, морам да одам пошту Моми Капору на апострофирању лифт литературе која је људе одувек интригирала.  

Дакле, међуспратница је место где се одиграва злочин шкрабања. Инспирисани се служе: маркерима, оловкама, карминима све зависино од тога да ли се у штету креће са или без предумишљаја. Инстант зидна уметност односи се на тренутно затечену ситуацију у лифту. Попут неке репортаже, превожени са лица места извештава да ли светло у лифту ради, врата дихтују или се неко не дај боже унередио.

Без ње

Чежња за њом под нокте ми се завукла.
Осећао сам се грешно кад год бих помислио на њу. Иритирајуће осећање жеље све више ме опседало.
Сва прања руку и  дезинфекција сећања нису имала ефекта.
Њена заразна лепота напала ме преко свих чула.
Загрцнут власима њене косе остављене на јастуку као у најслађој вражбини искашљавао сам љубав.
Противотров би био узвраћен пољубац, њен полуосмех и сан. Није била само моја и знао сам да се ускоро неће вратити.
Био сам спасоносна доза кад је обори тежина досаде коју се заветовала да ће подносити до краја живота. Ишчекивање сам схватао као пуноправни посао за који је требало да ме награди. Унапређена још једним дететом у институцији која се зове брак, престала је да ми се јавља одједном. Повишицу среће са њом никада нисам дочекао.

У песку

Игралиште за децу, место где се све разлике закопавају у песак. Где црна и плава кофица не знају за разлику у боји. И боја лица дечјег замрљана траговима мокрог песка постаје небитна.
Неколико Рома игра своју игру без играчака,
са флашом воде поред себе, попијене до пола.
Нема фенси флашица, са додацима за лакше гутање и влажних марамица... Помислих како су тек ово прави клинци. Бодлер је био мајстор таквог запажања, а Париз игралиште најпрљавијег живота. Његова прича о детету које има пацова за љубимца ме је навукла да пљунем на данашње стерилно време.

Руке

Изврнуо сам на поставу своју душу опет. Истресао је као фармерице пред прање и ничег великог тамо не нађох. Неколико мрвица кекса од чоколаде, једну згужвану карту за бус и иконицу. Ипак дланови ми деловаше пуније него икад и сетих се ње...

Деда

Мали фудбал између деде и унука одигравао се на скромној травнатој површини испред зграде. Лопта у пуном окрету измамљивала је дечаку осмех на лице и плавушан је одушевљено гледао како то деда још увек успешно изводи финте. Исти они ударци који су давно наводили девојке на кикотање, сада су били довољни да унук у деди види правог маестра. Складне грађе мада у годинама, господин је одавао утисак шмекера старог кова. Сав посвећен игри са унуком, изгледао  је као да надомешта време пропуштено са својом децом. Сва поподнева окована актн ташном и обавезама, расплитала је игра његових ногу исувише брзих за зреле године.

Вадио је банану из пакетa брижљиво упакованог за понети и говорио унуку како је важно хранити се здраво. Чуо сам да помиње Бананамена...Помислио сам то мора да је херој из давне прекомпјутерске ере. Малиша је јео халапљиво и нос му се постепено губио у цвету банане. 

Рука у руци и лопта пред њима наводили су ми мисли на време када сам чезнуо да ме причува деда. Уживао сам у његовим причама уоквиреним колутовима дима и бројао минуте док се не зачује звук мотора нашег старог аута. То је значило долазак родитеља са посла и дедин полазак у свет новинске хартије (од које се никад није одвајао) и лула које је тако стрпљиво пунио дуваном. И оно његово "До сутра" због ког сам једва чекао да заспим, мислећи да ће нови дан тако брже доћи.