До снова

 Никада нисмо били од оних што користе скупе парфеме. Фине бочице заводљивих облика нису биле део нашег тоалета. Ноћни сточићи били су пуни јефтиног кекса којим би се утолила глад у несаници. Лагодан живот оњушен у књигама оживљавао би само под бледим светлом лампе. Школски дани у руке истрешене од песка ставили су обећања, полили нас сапуницом од снова, уверили нас да је све могуће ако желиш. А желео сам и те како!
Кладио сам се дуго на своје снове. Јаки су и враголасти били то коњи које сам како је време промицало почео да сапињем јако.
 Када пожеле слатко знају да је шећер све што ће прегристи.
Кад год бих као дечак затражио нову ствар виђену код неког другог, добио бих од оца по туру. Сећам се мириса старе коже на очевом каишу док је мировао пребачен преко столице. Та змија ме је лацнула толико пута да нисам могао да је не оњушим док спава.
Било је то једино право што је носио на себи. А срце? Ваљда га је имао. Нама се није дало да верујемо да испод његових маљавих груди нешто куца.
Топлина се ширила из мајке. Мирис ручка вребао нас је са свих страна. Одазивали смо се један по један док нас је њен уморни глас позивао за сто. Увек на пола сити и обучени толико да испоштујемо годишње доба, знали смо да су други имућнији од нас.
  Прве комшије имале су рођаке преко... Сећам се тих дана када су долазили и засипали их свим оним стварима које се овде нису могле купити тако лако.
Жваке, чоколаде, кекс у украсним кутијама изгледао је нестварно. Привилегован да једном будем послужен био сам тужан што морам да га поједем.
Чекао сам да их се засите комшијска деца, навикла на лаке поклоне. Ми смо морали све да заслужимо, па да нам преседне. Са осталим непотребним стварима комшије би временом бацале и магичне кекс-кутије. Био сам стрпљив сакупљач њиховог немара. Доносио сам их кући кришом и у њих полагао наде да ћу једнога дана ја бити тај кога дочекују ови овде гладни и жедни свега.