У песку

Игралиште за децу, место где се све разлике закопавају у песак. Где црна и плава кофица не знају за разлику у боји. И боја лица дечјег замрљана траговима мокрог песка постаје небитна.
Неколико Рома игра своју игру без играчака,
са флашом воде поред себе, попијене до пола.
Нема фенси флашица, са додацима за лакше гутање и влажних марамица... Помислих како су тек ово прави клинци. Бодлер је био мајстор таквог запажања, а Париз игралиште најпрљавијег живота. Његова прича о детету које има пацова за љубимца ме је навукла да пљунем на данашње стерилно време.

У паркић долази мамина принцеза. Девојчица са уредно исплетеном косом, нове патике и трицикл. "Бодлерови" клинци зваћемо их тако од миља, погледаше истовремено у њеном правцу. Погледи су им се лепили за њене шљаштеће патике са цртаним јунаком кога и они воле. Њихове патике нису сијале, али су говориле. Разјапљњених ђонова причале су о детињству које се стиче јурњавом и шутирањем лопте.
Испрва се држао по страни, видевши да нема друге деце, плавокоси анђео остао је на свом трициклу. Четверац поносно сиромашних наставио је да упорно копа по мокром песку. Штаповима су правили стазе за бубе које су извирале из земље, смејући се гласно. Трицикл, нажалост, осим сирене није умео да прича, још мање да пружи руку пуну песка када се праве утврђења за замак. Анђео је почео да се досађује, врти кикице и тражи начин да се приближи рупи са песком. Нове патике се нису смеле упрљати, трицикл изгребати, чула је упозорење поносне маме са оближње терасе. Ипак, десило се оно што "Бодлерову" клинчадију чини тако великом у свaком времену.
- Секо, хоћеш код нас? Један позив и остављено место у песку био је довољан да се сви насмеју "зубима исте белине" и здруже упрљани игром. Трицикл је остао оборен и сам на подневном сунцу, дурећи се својим непотрошеним сјајем.