Верна друга, верна туга

Офуцана реченица вукла се по папиру, лињала остављајући прљав траг.
Злоречко није имао више шта да напише, а да се не понови. Силоватељ речи женскога рода, решио је да започне писање некако тврдо, мушки. Тражио је праву реч, набијену значењем и мучну. Како уопште почиње писање? Тако што као имаш шта да кажеш, па пожуриш да изудараш тастатуру; или баш немаш ништа ново да кажеш па извређаш жену у пролазу, она направи сцену, ето, ти инспирације. И после два дана кад дорадиш још коју бедну страну, извињаваш се на ствaралачкој=брачној кризи, и сав си "душа" иако душе немаш одавно.
Живети са писцем је руски рулет. Метак ти не гине кад-тад. Познавање правописа и граматике битније је од кувања, прања. Ако умеш да слушаш, већи ти атрибут од покорног увета не треба. Дијагнозу стечену писањем од миља зову трагедијом генија... Ма, немој! Трагична је ту једино улога жене, којој би у зависности од епохе којој је "творац" приклоњен ваљало да буде мртва, или путена, најчешће надохват руке.
Колико њих је кроз биографију скапавало на "дактилографском курсу" код инспирисаних мужева, будућих великих писаца (Толстој, Достојевски, Набоков). Нека је лака земља
тим женама, а не ловорисаним писцима. Једини ловор који су икад виделе, а заслуге су им биле немале је онај при спремању купуса. За који су опет биле вређане од стране (не)обдарених мужева јер ко воли да му услед мањка духа, из тела одлази икакав вишак ваздуха.

Game over

И да одем од ње и да се вратим, јасно ми је да више нећу моћи да је погледам.
Оставио сам је у незаслуженим сузама са кутијом пуном заједничких ствари коју сам спустио пред њене ноге. Није их хтела назад.
Рекла је - Твоје су! Ја могу само да их бацим у ђубре уместо тебе.
Уради тако - узвратио сам са кнедлом у грлу.
Иако сам ја био тај који оставља, сламала ме је слика девојке која ме очигледно још увек воли, а зна да је преварена.
Очекивала је бар неку реч извињења.
Видео сам да је вољна да преговара о љубави, да јој се правдам, она да вага и да ми на крају преда у руке опроштај. Опет сам је преварио - ћутањем. Обореног погледа процедио сам да нам одавно не иде и да желим да будем сам. Каква лаж? Мрзео сам самоћу, увек сам имао по две или више цура истовремено. Из матиша једва двојка, али био сам геније у прорачунатости.
Све девојке су веровале да су једине, посебне; неговао сам утисак верног цука, а био сам џукела  која заслужује да спава на кућном отирачу сам. Сваки пут када бих слагао да ми треба слободе прекшио бих седму Божју заповест јер увелико бих се ваљао у туђем кревету, бришући поруке које су стизале од њих.
Кренуо сам лаганим кораком кући не осврнувши се више ниједном. Чуо сам да шутира ствари које је некад са толико пажње бирала за мене, очекивао сам да би могла да ме скалпира плочама које смо страсно размењивали.  Јер као заљубљени флертовали смо цитатима, дописивали се у стиховима, вртели на рингишпилу омиљених песама. Пре него што сам скренуо иза угла, добио сам свог "Степског вука" назад директно у потиљак. "Дабогда остао сам заувек" - јаукнула је за мном. Крив, подвијеног репа све брже и брже одмицао сам.

Будни су они који воле

Гледате ли тела вољених поред којих спавaте, онако испитивачки као да се не знате већ толико дуго. Увече кад све се смири, дан утиша тон и све боје постану тама, гледате ли лица својих уморних жена док беже у сан? Имају ли нових бора или смејалица та лица што вас свакодневно срде и веселе? Какве мисли вијугају под њиховом косом? Које се сумње мешкоље у перју улеглих јастука? Тиче ли вас се како су провеле дан и боје ли се чега без вас јер страхови никад на починак не иду сами. Одвуку оног слабијег да га преврћу под собом и зноје до јутра. Јесу ли жене које љубисте онако страсно и даље достојне пажње?
Није ли их мајчинство уморило, окренуло на други бок у кревету? Леђа што некад сијаху под месечином нага, сада уздрхте само на дечји плач у ноћи. Спуштате ли дланове на њих и кад не траже од вас нежност? Или све одлажете за сутра, други дан или вече кад буде смејна и одморна. Део ћебета испод себе савијете, детиње себично, осетите грубе шавове њене спаваћице која се не скида више изазивачки, сама  јер мајка је тек однедавно и треба јој сна.

Дупла шкорпија

 

Дупла шкорпија, дупла роспија. Мајка је рекла да ми таква цура у животу не треба. Касније сам схватио да је имала право.
Моја прва девојка била је од оних што се не представљају родбини и не уводе у друшво. Дошла је преко лета код рођака у наш крај.
Докони израз лица, на пола спуштене наочаре, прекратки шортс и дуги реп приковали су моје очи одмах. Сећам се седела је наслоњена на ауто пред кућом својих рођака, иначе наших првих комшија. Враћао сам се са базена тог касног поподнева с пешкиром преко изгорелих леђа.
Међутим, лепотица коју дотад нисам виђао привукла је сву моју пажњу. Знао сам већину девојака из краја, узорне цуре, сукње до колена, излазак до дванаест. Бунтовнице сам могао да намиришем на прву, ваљда, слично се сличном радује.
За почетак морао сам да измислим разлог да одем у комшилук, обележим терен и покажем ко је алфа мужјак у крају.  Мајци је тих дана требало чудо од машинице за млевење меса и ја који сам до тад био алфа лењивац, решио сам да јој га одмах донесем.
Симона, отвори врата - узвикнула је комшиница!
Дуги реп боје кестена рекао је:
- Момак, шта треба?
- Машиница за млевење меса. Моја мајка...Овај, ми смо ваше прве комшије! И ако ти треба неко да ти покаже крај...
Пре но што сам успео да се представим, добио сам шта је требало, а она је нестала иза врата.
Каква успијуша, помислио сам. Мада, свидело ми се што ме није ни погледала.
Симона, какво је то име уопште? У нашем крају живеле су само неке Маје, Јоване, обичне цуре са још обичнијим именима. Следећу прилику са њом нисам смео да пропустим. Нисам знао колико ће још дана остати овде. Распусту се полако ближио крај. Морао сам да сазнам где излази, куда се креће.
Баш као у песми "Једна ме девојка неће" требало је наћи шему да падне на теме, да примети да сам жив. Значи допратити је некако до куће, а ко ће то боље урадити него први комшија. Последњи дан августа горео је врелином достојном жарког лета на издисају. Чекао сам пред својом кућом са планом у рукама. Враћала се однекуд видно расположена и боса. Тетоважа мале шкорпије на њеном чланку, измамила ми је осмех. Каква бунтовница, прошапутао сам више за себе!
- Ћао, Симона! Сећаш ме се? Нисам стигао да завршим реченицу кад сам осетио мирис њеног пијанства у устима. Жваку са укусом лубенице, предала ми је као трофеј бестидности и босоногим кораком ушла је у кућу и поново нестала. Био сам пољубљен и остављен у трену. Сагорео у жељи као шибица, схватио сам да је то мој први прави пољубац.
И био је другачији као што што сам и очекивао, непланирано вешт са укусом пијане лубенице.

Колико кошта прича?

Био је ентузијаст без великог талента за писање. Желео је да иза себе остави трага, али био је човек без правог живота. Обичњак чији је дан почињао и завршавао се исто - послом. Нигде грађе за расписивање, али главе тврђе од Берхардовог "Бетона". Jедне вечери запитао се како би било откупљивати приче других људи, најпре их намамити у мрежу поверења и саслушати. Ко би био довољно луд да прода своју интиму, немаштину или муку. Пијанци, простакуше; честит човек сигурно не.
Хтео је да потпише причу човека који би наликовао њему самом. Одувек је себе сматрао другачијим, али не рђавим. Пријатеља није имао, за њих је требало времена и новца, а он је откад зна за себе морао да ради и штеди. Упркос томе живео је скромно. Писање му је пало на памет као крајња могућност да оправда неистицање ни у чему. Живео је у згради са рошавом фасадом, у изнајмљеном стану на приземљу. Први комшија добар човек - удовац у годинама који је сваког седмог у месецу наглас плакао и ломио намештај. Од неког је морао да почне...Мистерију бучног комшије решио је да коначно раскринка следећег дана. Да чује причу која је нечији живот претворила у ритуал ломљења и плача. Је ли жена или ко други разглог његове неутешности? Ако треба, платиће стрпљењем своју нову каријеру - писца у покушају. Више није изгледало тако тешко, немогуће. Окуражио се, покуцао и са осмејком човека који купује и препродаје рекао: Комшија, данас имам времена и кафе за обојицу. 

Мотколики

Мотколико створење ушло је на последњој станици у граду.
Био је сумрак и недовољно светлости у аутобусу да бих у потпуности видео лик младића од двадесетак година. Приљубио се уз шипку и сачекао свој ред да покаже пропусницу. Последње седиште до прозора дало ми је позицију заштићеног сведока једне немиле ситуације.
Мршава рука показала је очигледно неважећу пропусницу. Кондуктер без жеље да гледа кроз прсте, рекао му је да мора да плати. Мотколики је стајао непомично као да не чује шта му се говори. Људи су чекали свој ред да уђу, плате и седну. Нервозне руке још једном су опипале џепове и извукле празне дланове ван. Застој на путу...
Гласови неразумних - Некa да паре, или некa се гони!
Посегао сам за својим новчаником и платио бих да га бесна светина није изгурала напред, даље од кондуктерске правде. Још једна демонстрација немаштине прошла је уз мало псовки и много радозналих очију. Већ је био мој ред да изађем, у препуном аутобусу моје место остало је празно. Мотколики му је био најближи, али није сeо. Припијен чврсто уз шипку, плаћао је стајањем казну свог срамног немања. 

Студентска соба

Студентска соба...Прекратки кревет и један сто за учење, ручавање, картање. Тепиха тек толико да не стојиш бос кад устанеш из кревета. Фрижидер у углу пуни се сваког понедељка кад стигне храна од мајке.

Увек иста, досадна, дуготрајна јела која се не морају подгревати. Али нигде грејног тела. Газда не дозвољава студентарији да ишта пали, гаси и не дај боже заборави.

Да будеш бесан на маторе, што нису дали више, боље, не иде. Ово је најбоље што су могли. Једино је на претек било књига и ћебади. На сваком кораку гомиле папира које су непослушно чекале да буду подвучене, сложене. Недеља се увек некако вукла, више гладна него сита, све до викенда који је најтеже падао. Ручак у туђој кући, у којој си увек само станар кога треба притиснути за кирију и стишати ако је бучан. Звекет кашика чује се са спрата, ритмичко постављање тањира и ономатопејично Дееецоооо, на јело!

Тад недостаје кућа, све оно чега си се стидео међу својима јер никад није било богзнашта. И оно због чега си знао да мораш отићи и успети; и свих који су рекли да нећеш, да ивер не пада даље од кладе. А твој је увек био више у кафани него код куће. И све што је знао је да прети  "Све док си под мојим кровом"...Зато више ниси тамо, осим у мислима, недељом, делиш врућ хлеб млађим сетрицама на равне части да се не свађају око глупости, а теби шта остане...Јер мушко си!