Канцер поноса

Умиремо ли и устајемо ли из мртвих још увек само због поноса? Понос, инат, национализам све су то зачини домаће српске чорбе коју "кусамо" већ вековима уназад  и због које преживљавамо оно што другима не би пошло за руком.
Међутим, мало тог магичног зачина се до сад одржало. Некада Арчибалд Рајс, а данас ни најбољим дијагностичарима не полази за руком да прецизирају шта је са нацијом.
Свима је јасно да добро није. Летаргија, епидемија подаништва, сервилност. Где се денуше они јунаци који јуришаше у сигурну смрт са слоганом "Нека буде што бити не може"? Иронично је да нам се "слава" старих дана вратила управо кроз ову парадоксалну мисао. Никоме јасно није како ово БИТИ излази на крај са оним константним НЕ МОЖЕ.
Полако, али сигурно дошло је до одумирања поноса и метастазе неживљења.
Живот се захваљујући радиотерапији нарочито оној из ђавоље 1999. свео на оживљавање и већ годинама по Србе успешно преживљавање. Да нам је бар при руци бокал Косовке девојке да лакше клизне кнедла беса низ грло. Косовски видари и њихови чудесни мелеми да повампире јаросну душу ратника, бомбардовану, са земљом сравњену.
Ипак, нада постоји, ово је једини тип канцера који се, кажу, лечи из главе. У Срба је глава одвећ била тврда и чворновата, али добар национални терапеут  чини чуда.

Терапија:
Строга дијета или "игара без хлеба". Уредно посећивање арена (модерних клицалишта јунаштву)  и химна свакодневно на гладним уснама не би ли се хипнотисани Обилићи почели присећати (ножа и корица), давно заборављеног осећаја поноситости и пркоса. 

Ми, тршави смо деца са станице Ој,јој,ој!

Читавог живота покушавају да нас очешљају. Акценат је на речи покушавају. Укапирајте већ једном, ми се не дамо исправити.
Ген коврчка нам је и у души и на глави! Никаква техника четкања, фенирања по правилима неће уродити плодом.
Наопки смо од рођења. Гологлави по доласку на овај свет, обично заварамо средину (првенствено родитеље) да ће ту, на тој мекој темењачи никнути обична коса. Кад оно ђавољи чуперци прво се јаве око ушију, на месту будућих зулуфића и док трепенеш већ имаш тршаво чудо на крилима. Многих смо се ствари морали одрећи у детињству.
Зимске капе увек су нам представљале проблем. Натући је на чело била је права филозофија. Лакше смо се и брже разбољевали од друге деце, од преплашених родитеља брижније смо чувани и неговани у болести. Имали смо више времена за читање и доколисање јер опрану косу натоварену локнама требало је дуже сушити. Тако се усавршавало "песничарење".
Риме су нам лакше падале на памет него исправљена коса на раме.
У дечјим играма све се давало сакрити (кракате руке и ноге), али пуста коса-тужибаба увек нас је одавала. Вирећи иза кола и углова зграда, жмурке су се за нас претварале у "вирке" тј. игру вири ти коса, изађи, видим те.
У одрастању смо људима чешће западали за око и навикути да будемо посматрани, почели смо јаче да пркосимо. Да бисмо оправдали тзв. необичност, похђали смо школе и смерове где се накострешеност духа и косе узимала за плус. У дрвореду другачијих сви смо били исти.
Љубави смо започињали узвиком Јоооој, јер су нас усплахирени дечаци пребрзо желели. Мислим, на њихове хитре прсте у коси.
А преостали живот текао нам је федерасто, трепереће, лако; увек мало над земљом, бунтовно кад треба и мекано као памук уз вољене на обећаном парчету неба.

Батализам

Имам воље да не радим ништа, да будем родоначелник идеологије батализма. Разумете? Баталити, дићи руке, одустати, коначно опустити се...Нека српска верзија енглеског do not worry, only be happy! Примећујем, да је код Српчића нерад једна исплатива ствар. Вековни живот "под другима" довео је до бунта долазећих генерација уз радикалне измене у фразеологији  (Боље ништа него ишта).
Епидемија "ладолежа" по целој земљи, кафићи пуни младог света, претворили смо своје паузе за доручак у хронично ленствовање, постигли савршену рентабилност у "нецимању". "Нема хлеба без мотике" препевасмо у "Хоћу пива и готике". Јер кад се бунимо и пљујемо на реалност, то не може на суво. Уз лименку постајеш лав, цар, све што у животу ниси.
Лакше се нахватају "снаше" уз флаше. У аманет се нема шта оставити! Ваљаног животног искуства мањка да би се ишта дало "опевати и у пословицу ставити".
Лажем! Цвета уметност жврљања из доколице. Фасаде зграда круне се од срамоте пред графитима и паролама. Оловка нас жуља, али се зато спреј лакше држи. Да онај што нажвркава није при чистој свести потврђује натпис "Моја је парола, само да се рола!" Одродили смо се некако...бураз и фратело смениило је (Хеј, мајмуне). Зоолошки нам врт чим крочимо на улицу.
Свевидећи Крлежа није био луд кад је рекао да будућност човечанства види "као мајмуна који управља авионом". За нас од авиона осташе последњи возови, и то дупке пуни, и чопор младих мајмуна около са некаквим лављим пивом у рукама. Па, тога више нема ни у најгорим циркусима.

Јесен

Њему јесен увек пошећери ране, учини да се осети сетно! Колачић промашене судбине поспе му финим беличастим прахом сећања који данима гризе мислено, жваће дуго. Али и њени крвави, бордо преливи чине да своју пропадљивост човек лакше свари. Тако је морало бити са њим, са њом. Сећа се...
Ходали су улицом заплетених руку, лагали себе да им је добро.
Грчевито стиснути у загрљај по последњи пут јер знали су да их од раздвајања дели пар сати само. Пред њом је био неодложан пут. Већ дуго га је планирала. Телефон јој вибрира у рукама, она се одушевљено јавља, потврђује долазак, блиста од среће пред непознатим. Знао је све нијансе сијања њеног лица, трпетај сваког нивоа узбуђења. Овај дивљи сјај, прејудицирао је крај. Требало је да је пусти, поступи човечно; пожели јој срећан пут и пуно успеха.
Али како испустити дотад неиспуштено. Рећи љубави збогом, чувај се! Не буди више само моја! Благо онима чија ћеш постати близина, који ће твој осмех упијати свакодневно!
Пољубила га је овлаш за крај и помислила (Никад тај није био сам, без жена. Снаћи ће се и овог пута, ваљда). Погодила је.  Остала му је јесен, као врцава пролазница, која те парфемом доведе до врења и онда седне у такси или нестане за углом. Непоштено, људи из живота одлазе ненајављено, остављају разочаране руке пуштене, празне. По поквареној божјој рачуници негде само шмугну и нестану. Хвала Врагу па се јесен увек враћа!

Човек са шест бурми

Пролазим јуче градом, улицом коју знам напамет. Дрвеће грбаво као и обично, шетача мало више но обично. Леп дан, мами ван!
И све би наликовало уобичајеној маршути до куће да не угледах старца са прљаво сивим качкетом како спава на каменом постољу једне ограде. Згурен до тачке превртања, задивио ме је равнотежом спавача коју успева беспрекорно да одржи.
Сунце му није сметало, имао је качкет са толиким слојем прљавштине да би топлота морала својски да се заинати да му опрљи уснулу главу. Слојеви и слојеви прашине улични су фактор заштите од УВ зрачења. Но, шалу на страну најзанимљивије на њему беху руке. Имам теорију да руке највише откривају о људима. Ове су биле младолике и красило их је шест бурми. Три на једном, три на другом домалом прсту. Фасцинантно! Мене је ова једна жуљала, његових шест фино наслаганих једна на другу сијале су на сунцу. Из те близине успео сам да проценим да су све исте, бело злато, најфинији рад, енглеска бурма. Стари је морао бити имућан некада-помислих у пролазу. Али и женскарош јер свако ко више од једном стане на луди камен, мора бити непостојана и заљубљива природа. Није се дао до краја прочитати јер човека са затвореним очима не можеш реално процењивати. Сада је изгледао као шестоструко бивши муж. Подерано, погурено, одсутно, а опет некако самодовољно! Никаквог грча на избораном лицу нисам налазио, спавао је сном уморног детета, не уличара или пијанца. Продужио сам даље, на следећем ћошку чекала ме је моја жена. Цупкала је нервозно, требало је обавити дневну куповину. Ухватио сам је за руку, дотакавши јој обод бурме. Осетио сам претерану срећу због малог златног привеска на њеном прсту. Још увек је уредно носиш- упитао сам? Наравно-зашто питаш? Ништа, онако...промрмљао сам више за себе! Неки их имају шест, а опет самују заклошарено. Срећан сам јер нисам сам!

Кад-тад

Приметио сам да смрт никад не долази ненајављено. Мирис охлађене трулежи почиње да се осећа одраније. Чак и ако помислите да сте јој измакли, па славите дане преживелости као некакав "други рођендан", доћи ће она вама кад-тад, још грђа и страшнија.

А ви ћете у "међувременском" слављењу живота испасти будале јер правите веселу верзију сопственог, само одложеног погреба. Ту је јело, пиће, људи! Ваше месо које нема кад да се прописно охлади, од жудње за животом.

А у ствари начела вас је већ хладним ногама под ћебетом. Неподношљив је тај осећај. 

Лежећи положај, језа која не да мира, благи трнци, покрети који не резултирају никаквим осећајем. Прича се "хладно као у гробу"; не верујем да то има везе само са ентеријером вечног каменог узглавља. Мермерна боја човека у њој, асоцира на посивелост постојања, језу, нестанак. Наткасне са лампама и књигама само су животна поставка за изубадане воштанице и испраћајне говоранције ближњих једнога дана.

Обележени додиром смрти, људи годинама вуку оседеле праменове, преломима начете скелете, опекотинама опрљене коже верујући да су помиловани. Међутим, као код напада ајкуле, прво вас само ошине перајем (чиста демонстрација моћи), таман кад помислиш да си безбедан и да опасност јењава, она задаје фатални ударац. Косачица смрти долази по своје већ раније полегло класје. Бешња и луђа што у првом замаху ништа није покосила, по последњи пут узима своје. Места за погрешке нема. Само начин на који се живот гаси обично је исти као при првом покушају. У томе је сва иронија. Благоударени струјом гину од бојлера; некада срећно прегажени страдају на пешачком; пробирљиви у храни подлежу компликацијама тровања; а кукавице што целог живота беже пред другима најзад падају од сопствене руке.

Мамин син

Од свих жена које сам имао не сећам се јасно више ниједне.
Све њихове очи, а било их је туце (плавих највише), слиле су се у матицу једних очију; плаветнило ока моје мајке. Биће да сам у свима њима, тражио топлину зенице која ме је породила, први пут погледала. Неко ће рећи какав Едиповац! Али сад схватам да сам у ствари био клинац који је желео да лечи тугу из очију својих девојака; пројектовану тугу своје мајке. Поносно могу рећи био сам "офталмолог" који се трудио да санира обољења преварених жена, чија је жута мрља заказала. Све оне нису најјасније виделе са каквим нитковима улазе у приче и решио сам да их не кривим. Био сам њихов сапатник, изабрани надрилекар. Волео сам све своје "пацијенткиње", пружале су ми осећај величине. Састанци су нам личили на приватне прегледе где сам покушавао да проширим своју специјализацију са очију и на друге делове тела. Успех је биo загрантован кад год бих чврсто одржавао контакт очима, а руке би саме радиле своје.
Пар сеанси било је довољно да  се врати искричавост и заводљивост погледа јер повређене жене су чудо! Ласкао сам тамо где се најмање очекивало и управо то ми је обезбеђивало позицију мага. Враћао сам се кући слатко уморан, сањао ласцивне снове.
Јутра бих дочекивао увелико будан са рамом у рукама. Са слике ме је гледала мајка, праоко мога сећања, увек сетно и нежно у исти мах. Њега нисам знао како да излечим. Био сам дечак који све види, разуме, али не уме.