Непоправљиви

Одувек је тако било... да киша, суша удара на најгоре. Бог је слао невреме као опомену, као казну. Какви смо то онда кад на нас ништа не шаље. Или је одавно дигао руке схвативши да нас никад опаметити неће, препустио нам да се сами истребимо.  Греси су превелики да их ни киша не може опрати. Кружи, кишо, кружи...вребај нас! Можда смо свакакви, али те се не бојимо! Вараш се ако нас уходиш као жртву, огрешени не страхују због још једног злодела у низу. Ти су већ одавно престали да броје! И боље би ти било да нас мимоиђеш. Крв само хладна вода спере, млака си ти за нас! Иди натраг и пренеси оном Спадалу горе да се ни недељом не купамо, у цркву не идемо, у кући му не коначимо, његове поклоне не примамо. Ветрове смо му укротили, сунце оћоравили, кишу преусмерили, ни град нам зубе није поломио, још режимо. За маглу, хвала му, њом се огрћемо, и дању нам је мрак, по њему тумарамо, добро се сналазимо, слепи смо!

Слатки хаос девојачких торбица

Ово није сладуњава прича о торбама и торбицама као најфреквентнијем фетишу жена и неће бити речи о маркираним лицима "Prade" или "Vitona", већ о њиховом наличју.
Било да су од оних најскупоценијих или лажњака, торбе непогрешиво одају природу жене која их носи.
Ако жена држи до педантности, торба ће јој изнутра бити иста таква. Несесер уредно сређен, шминка беспрекорно напакована, парфем и омиљена крема увек у приправности, кључеви са привеском у ружичастој боји и марамице за сваки случај!
Ако је, пак, жена лежерна у сваком аспекту свог живота и торба ће јој полуоткопчаношћу својим најављивати хаотичност. Она се у сопственој ташни не сналази најбоље, као што и шепртља на све стране на које се упути!
Ако од таквих жена хоћете нешто сакрити, само јој у ташну ставите и никад то неће пронаћи.
Свет је већ довољно хаотичан да би човек сваком појединачном неуредношћу дограђивао тај глобални неред. Дакле, поспремајте, живот за собом!
Има и оних за неверовати, а то су жене које уопште не носе ташне без преке потребе. На торбу гледају као на додaтано оптерећење, ваљда, су изнутра толико тешке саме себи, да им слободне руке или руке у џепу значе више од свега.

Урбани страх

 

Окно. Ослоњен на хладно место. Жуља. Добро је кад жуља, опомиње. Пред зору мрак, чини се најцрњи. Не бих био у кожи оног ко се сад затекао напољу. Ноћ при смакнућу, али ни зора да кликне. Бандера...звезда тротоара. Помисао да је баш она стајалиште неке крајпуташице или лудака заголица машту до крви. Овај ме исечак града јези. Но, како би било бар једном осетити моћ измештања из топле собе и бити с оне стране прозора. "Изјуначити се"... па згрчених прстију, укрућених од страха лупати по стаклу, молити за улазак. Треба доживети па рећи, али боље је овако. У слутњи машта, још није пензионисана. Прорез у дну врата лижући опомиње  прсте, док ваздух-злица прети да уђе. Хм, бајаги безазлена смеша ( 75 % азота, 21% кисеоника, 3 % угљеника), презагушљив од свега што се у њему истовремено мази (кашљање, зевoви, дахтање, крикови, нечији први или последњи гутљаји). А ја? Kоју ћу супу ваздуха да срчем, моја је ствар! За сад ме више греје домаћа супа с кнедлама ентеријера. Вражје ми прија јер сигуран сам.

У потрази за изгубљеним фелером!

Све више нас је фаличних, без ногу чврсто ослоњених о земљу, "обезглављених" са парализом ведрих мисли, емотивно анемичних.  Добра вест је... да још верујемо у своју балерину и да тамо негде постоји прави фелер за нас, само због неког дефекта никако да доскакуће и нађе нас. Откуд нам храбрости да верујемо у мит о љубави? Па кад је највећи ћопавац грчке митологије приуштио себи Афродиту,  што не бисмо и ми, смртници, допустили себи веру као грех...још један на души, мање-више! Прича о идеалној половини, прустовска је! У потрази за изгубљеним фелером! Војника оловних и балерина колико хоћете, само би требало да се пронађу. На радару несавршених тражимо оног који нас неће исмејати због хромог срца, неког ко је бар једном и сам био предмет поруге, па се тако са осмејком одбачених  заједно можемо церекати над прошлошћу, верујући да нас, баш зато, очекује ватрено светла будућност.

НАПИСМЕНО

Други су ме тиме што јесу, потерали назад у себе, отерали ме у писање. Рећи некоме "То једино и знаш да радиш" исто је што и "Иди одакле си дошао". За тај пут није потребан пртљаг, довољна је оловка, каква год, и озлојеђености мрва и димњак на вашем дому повратника пуши ли се, пуши...Доме, слатки доме!
Боље да се рвем са зарезима, да ме слуђују двотачке, да разбацујем три тачке кад год се осетим загрцнуто и да бих свашта рекао, него да било који од ових глагола распем по људима. Људи брзо забораве! Не, уштедећу речи за папир, ту су много убитачније, памтљивије, више пута ишчитане, значи тачне. "Уби ме ПРЕЈАКА"... Не, ПИСНА реч, тек она нема рок трајања.

Низ длаку

Ко каже да су само жене људи од ритуала, греши!

Имају их и мушкарци, само их они врше на начин да им не робују, а задржавајући у њима дозу свечаног. Ако сте икад затекли своје деде, очеве или мужеве како се стрпљиво и с пажњом брију, биће вам јасно о чему је реч. Прво бријање као потврда одраслости, макар било и преурањено, увек се памти. Испитивачка гримаса онога који се сапуња и спрема да крене оштрицом низ лице, не може а да не привуче пажњу некога ко се задеси у близини.

Божја финта

Почео сам да се кријем од Бога! Mишје рупе, хаустори, примајте ме! Увек ме нађе, Брадоња свезнајући, зна да ископа врдаламе из бубња малерозних, трегери проклети лако се хватају! И њих одлучно престајем да носим. Тако увек почиње, а онда пикадо, право у најслабије тачке гађање, кушање. Где ће му душа? Питам глупости и ја кад анђели раде за њега. Прихватићу све то као божју финту, али куда ће са мном даље и која је права намера? Да постанем или резерва или играч! Коме још треба клупа од живота? Вечно гледаш друге како им кличу, завиде, скандирају или сажаљевају протраћен таленат. За клупу су везани недовољни, у свему помоћни, можда врсни (ко ће икад сазнати)! А играчи су рвачи. Умеју да чују пиштаљку-опомену, да оцене ситуацију, да пуцају имају жицу. Такви се не поклањају случају, они се повуку за трегере кад се осете. За њих се спрема дриблинг духа и тела, па или постанеш или нестанеш. Намирисао ме је да сам у свему битном важио за "слободњака", волео страсно, али из позадине. 

Па ако ме и сад, одозго, куне том позицијом у тиму судбине, нека Га, није ни то тако лоше!