Жмурим и љубим

Жмурим и љубим...
Усне које сам одабрала заувек за себе.
Знан им облик, текстуру, углове смејне уз мирис јак.
Жмурим и љубим, али сапета прошлост надолази ми тад. Истрчава трку од сто десет са свим препонама раскидним. Жига!
Хоће да је оживим језиком и повратност дам.
И кунем, и претим да сада кад коначно умем и имам кога да љубим, не дахће више за вратом, не маже изазивачки лабела, не миче рукама мазно, не мами речима ласкавим! Са бившима никад на боље! Знам!
За правог, на уснама мојим, ваља се сугласје меко док му на уво шапућем речи љубави, моја срећо!

Човек-ствар

Остављен од свих, окренуо сам се стварима. Оне су ме, бар, увек чекале тамо где сам их остављао. Биле су ми верне. Још једно напуштање у животу нисам могао да поднесем.
Људе нисам успевао да задржим у строју љубави, врпољили су се, жуљао их је ред по ком сам их волео.

Како се чита "клетвопис"?

Не могу побећи од онога што јесам, што је писано да ми буде...а писано је на брзака, јефтиним мастилом, двосмислено, са клетвом у заглављу која се не може пренебрегнути!
Питам се како читати клетвопис? Да се правим да не видим куда понире моја прича, а прсти се лепе, црвене и не шуште странице као пре. Иницијал ми крвљу прокапао, цури и мрља све, по мене непроживљено; а ја тучем именом својим камен, док се украси с мојих прича у крст криве.

Поносни, податни, неми

Верујем да нас има тројаких  у болу, у губитку! Оних што им одговор на све почиње са ДА, НЕ и немих!

НЕ

Волим,брате, негације! Одлична су вербална превенција.У нашем језику можеш се нећкати без устезања, до плеоназма и назад; док уштогљени Енглези допуштају само једну по реченици.
Ми смо народ што воли и уме да нариче кад боли. Групација поносних у болу влада се у складу са речцом НЕ. Одричу све друге опције, не прихватајући нестанак вољених, већ остају закључани са губитком заувек. Још увек им постављају тањир иако их нема. Додају  хлеб преко стола док соле себи рану. Мисле, ваљда, исправно је поштовати неприсуство вољеног, због љубави која их је хранила. Отмени су у црнини и код других изазивају респект  уз реченицу  Докле ће издржати тако?

ДА

По-да-тни у себи носе једно велико ДА. Згртачки карактер не допушта им  усамљеност, надомешћују празнине свим и свачим. Не подносе празан (простор, уста, длан). Ако преболе, постају инстант декоратери, гурмани, шетачи осредњих љубави. Чак и деца умеју  у игри да препознају облик свог проблема ( круг на круг, коцка се на коцку ставља).Одрасли рањени дерани површину свог кружног бола  грешком  решавају помоћу  формуле a²

^НЕМИ

Ћутолози су пребрижни пред својим предметом вољења. Немост и верност њихова најлепши су говор љубави. Упожртвовању њиховом, гради се загрљај непробојан по оног кога би да воле. Кад опсесија њихова почиње да их напушта, они су одвећ хладни и мртви. Превентивци који се склањају и пре краја, не сачекавши речи растанка.

И сви смо погрешни, радикални и сви смо "тупави" на свој начин јер бол се не крпи, крв не ушива, празнина не потрпава, него се пушта да телом одјечи, кости рездере, да природном смрћу умре...тек тада нас може у прави живот вратити или повампирити?  Ко ће  то знати?

"Можда спава"

Уживао сам да је слушам само док спава. Имала је неко ситно ткање у дисању, умирујуће хркање.Чудно је, али жене хрчу некако другачије од мушких. Гледао сам на то као на наставак њеног неуморног дневног причања кроз сан.

Уста

У нашој фамилији наслеђивала су се само уста и то по облику и говорљивости. Једни од других крали смо напућени баксуски ген, исту малу јамицу посред доње усне и леву смејалицу поред. Ликом сви смо се невероватно разликовали, али пуста уста, начин на који су се мицала, кроз генерације настављала да живе, чинила су нас видним рођацима.

Може ли блог имати поетику? Е, може му се!

Реченица са скрцаним зубима, недоречена; надурени правопис са што мање знакова;
речи утегнуте емоцијом до прснућа, мелодиозне!
Теме мале, узгредне, а болне! Завирити свакидашњици под сукњу, проговорити о недозвољеном, па и срамном! Не величати, већ разобличити! Без апотеоза, него обичности доза у писању!
Пустити прозу да дилетантски певуши, поезију да прича! Покршити књижевне родове као прсте и на том чвору одморити стварање! И слажем се да нема нових тема, већ само другачијих приступа! Уронимо у писање са лакоћом трача да се надограђује. неологизирајмо, пустимо речи да се излану! Верујем у инспирацију као запршку стварности што чека на наш бибер, верујем у максиму да је књижевно стварање окопавање сопственог врта. Дакле, копајмо! Не желим да будем хладни свезнајући приповедач, нити данашњем online читаоцу какав смарач!  Желим само да будем човек што пише тако, да би га у тренуцима сопствене доколице, читалац пожелео одвести на кафу и попричати с њим лице у лице!