Она и ја, очи у очи по други пут. Требало се показати пред девојком, нисам смео да испаднем шмокљан. Слушао сам од старијих ортака да је други састанак већ нешто где не можеш играти на срећу. Цури се или допаднеш или је више не видиш. Просто. Пред њеном кућом убацио сам у брзину нагло, квачило је осетило сву стрепњу тренутка. Требало је остати хладан, прибран. Летње вече и спуштени прозори, коса јој се вијорила, заголицала ми је нос на трен. Извезли смо се изван града, пред нама само пут. Ухватила ми је руку, преплетени прсти добовали су у ритму песме на радију. Слобода ми и дан-данас мирише на то летње вече пуно предосећања. Радијски водитељ, мој сапатник, избацивао је вицеве без реда и она се смејала гласно. Олакшавао ми је посао. Има ли лепшег призора од насмејане девојке, са распуштеном мирисном косом за коју предосећаш да ће бити твоја. Минђуша у њеном прћастом носу деловала је тако егзотично. На трен сам осетио како ми њена рука прелази преко врата и свеже ошишане косе. Каже да јој је то омиљено. Жмарци су се издајнички спустили низ моја леђа. Трудио сам се да задржим правац, али ритам песама на радију терао ме је да возим брже. После пар кривина које сам изазивачки прошао, дланови су нам се поново спојили и пожелео сам да је пољубим. Улично светло знало је кад треба да се притаји и успорио сам полако. Тако савршеног профила, обузета музиком остала је прикована за седиште. Пратећи искричави белег на њеном носу, приближио сам се. А она упркос баксуском мраку, засијала је од среће.
Нема коментара:
Постави коментар