Квалитетној књизи читалац се обично више пута врати и
измештајући своју позицију реципијента књижевног дела по разним слојевима
његове структуре ишчитава је сваки
наредни пут као другачију. То је уобичајени поступак у перципирању књижевног
дела. Много ређа појава у књижевности је да дело као такво у више својих
издања, може допустити себи позамашну редукцију грађе, а да не изгуби читалачку
публику, већ да је прошири у најнеочекиванијем смеру. Пример за то је би био
најпознатији роман чувеног енглеског сатиричара и аутора бројних памфлета,
Џонатана Свифта, "Гуливерова путовања", јер носи позамашну скалу интересената за своју
материју ( од деце до страсних љубитеља критике режима, друштвених прилика,
морала једне нације). Оно што у једном
писцу може повезати сатиричара и нехотице успелог писца за децу, јесу
стваралачки поступци којима је циљ да скрену пажњу и изазову што јаснију и директнију реакцију на негативно
маркиране појаве у друштву. Флексибилност Свифтове сатире до граница да добија
вео бајковитости за не тако проницљивог читаоца, лежи у хипербиличној употреби
класичних сатиричних поступака: форме пронађеног рукописа, функција путовања,
коришћења псеудонима, креирања једног новог вида хумора.
Скретање
пажње детета захтева и известан вид пренагљивања, али све са циљем да се
објасне неке истине о свету и поретку и добије огољена и искрена реакција на
откривено, као позитивна или негативна (у перспективи детета нема места ни за
какве прераде или улепшавања). Издање романа намењено деци сведено је на веселу
причу о кепецима и џиновима без иједног сачуваног подтекста. Свифт је јако дуго
био убиствен за одрасле и потпуно предат деци. Па, ако се као читаоци
определимо за такво, поједностављено издање романа, лишено мудријашења и оштре
сатире, треба ипак имати у виду Свифтову опомињућу сентенцу, да не треба ни
децу успављивати бајковитим и застрашујућим причама и да су такве дадиље
погубног утицаја, достојне шибања и тамнице.
За савременог непоколебљивог читаоца ни првобитна
сатирична верзија романа неће представљати херметичку творевину, ако се
претходно читалац довољно упути у контрадикторност Свифтове личности, као и
скаредност друштвених прилика које су парале његову наизглед охолу,
мизантропску, а у ствари најпре несхваћену природу. Први примерак романа
одштампан је 1726. године и одмах је постигао велики успех. Првобитни назив
дела гласио је : " Путовања у неколико далеких светских земаља у четири
дела. Лемјуел Гуливер првобитно хирург а
затим капетан неколико бродова." С почетка дела Гуливер и путешествије су типичан образац,
почетни поступак сатиризације док пред крај дела Гуливер постаје инкарнација
самога Свифта.
Прва земља у коју Лемјуел Гуливер, бродски лекар,
доспева 1699. г. ношен буром, је Лилипут. Првобитне установе нове земље делују
дивно, онда је дошла изопаченост њених становника због дегенерисане природе
човека. Слабост свог раста становници
Лилипута надомешћивали су лукавством, упорношћу и бројношћу, а користили туђу добронамерност и поверење. Епизода кад
Гуливер гаси пожар код Лилипутанаца уринирајући на палату, представља алузију
на торијевски, незаконити мировни уговор, којим су направили добро дело на
несретан начин. У описима двора, самога краља, начина живота и забаве у краљевству Лилипутанаца
може се тражити алузија на енглеског краља Џорџа I . Поука коју је Гуливер могао понети вративши се са
свог првог путовања у домовину и Лондон, међу своје мале, ситничаве грађане је
да се међу малим људима никад не треба поуздати у своју снагу и раст, ако се не жели доживети
разочарање.
Поновно путовање након краћег задржавања у отаџбини,
на симболично названом броду " Авантура ", довешће главног јунака до друге земље, земље џинова.
Његово искуство са људима џиновског раста било је непријатно и болно попут искуства
са кепецима. Боравак мећу џиновима од чијег загрљаја пуцају кости, а чије
кијање носи главу са рамена, Гуливера наводи на потврду филозофског становишта
да ништа само по себи није ни велико ни мало, већ само у поређењу.
Непријатељско држање малих и загрљаји великих људи могу подједнако бити болни и
погубни. Подозривости малих и присности великих људи треба се свакако чувати.
Ако су првобитна путовања Гуливера суочавала са различитим
људским примерцима чија се дегенеративност најпре осликавала у категоријама
физичког, како роман буде одмицао нови сусрети ће носити повећану дозу његовог
саблажњавања над изопаченошћу људске природе која полако губи примарана обличја
и тежи отвореној анимализацији. Управо, у структурно трећој деоници романа
почиње интензивније истицање свифтовског осећања анимозитета ка човеку као
физиолошком бићу. Претпоставља се да је та визија света у погани код Свифта
преузета од папе Иноћентија III. У овом делу романа, Свифт се осврће на једну
од основних вредности коју је афирмисао, разум сам по себи, супротстављајући му
људску глупост и надриученост, коју маркира користећи хиперболу. Људи из Лапуте
забављени сталним решавањем математичких и других проблема, нису га
примећивали а самим тим ни пријатељски
дочекали. Добром Гуливеру убрзо се смучило од њихове силне учености и
извештачености. А како и не би, кад духовна елита овог чудног народа покушава
да из краставца добије сунчеву светлост, па чак и лепоту жене мери и описује искључиво помоћу
геометријских фигура.
У последњем поглављу романа писац даје утопијску слику
друштва. Свифт, дакле, сматра да такво друштво не може бити људско, таква се
утопија може остварити само ако се изађе из човечанстава. Разуман живот и
поредак он је нашао једино међу Хинхмима, мудрим коњима, који не знају за лаж,
говоре само оно у шта су сигурни, живе у браку без љубоморе и прељубе, у друштву без полиције и адвоката,
не знајући за рат. Разумно рођени и васпитани они умиру без страха и болести.
Задивљен њиховим примером Гуливер-Свифт и сам постаје разуман, први и једини
разуман од рода Јахуа, ослобађајући се полако комлекса цивилизованог човека.
Објашњавајући мудром коњу сав ужас људског живота, сву подлост друштва, све
пороке и гадости, као да увиђа да није крив сам човек колико друштво. Главна
човекова кривица произилази из тога што није умео да сам уреди своју
заједницу.У читавом роману наилази се на пар примерака племенитости те животиње
зване човек: поштен министар у Лилипуту, добра дадиља у Бробдингнагу,
португалски капетан. У последњој авантури Гуливер среће и људски чопор звани
Јаху, који му се чинио наказним и одвратним. Људи су прљаве животиње, а коњи
племенити и добри. Боравећи у земљи Хуинхма успео је да се одучи од навике да
лаже и подваљује која је била дубоко укорењена у душу целог европског рода. И
откад се вратио породици у њему су поново оживеле лоше особине његове јахуске
природе. Он је имао намеру да их преиначи, али је дигао руке од тих сањалачких
намисли на крају.
За разлику од осталих сатиричара торијеваца Свифт је
песимиста, али песимиста од акције. Он примећује да су феудалци изгубили сваки
осећај друштвене одговорности и његова критика доба полази одатле. Он сматра да
слуге треба добро да служе а господари добро да владају. Његова сатира не
открива постојање истине иза лажи толико, колико подвлачи неопходност постојања
исте да би друштво уопште могло да
постоји.
Велики
значај Свифтовог дела је у томе што је својим стваралаштвом успео да изрази
комплекс англосаксонске психе на прелому векова, постао узор енглеског прозног
стила, залагао се за духовну равноправност и васпитање жена, а својом највећом
страшћу ( мржњом против неправде и угњетавања)
инспирисао најбоље међу светским писцима (Јејтса, Џојса) и тиме постао
духовни вођа ирског народа , будећи му свест и подстичући га на отпор.
Ана Урошевић
Нема коментара:
Постави коментар