Милош
Црњански био је изузетно сложена појава у српској књижевности двадесетог века.
Пре свега био је књижевник, али није живео само од књижевности. Радио је и као
професор, био је аташе за штампу у неким нашим амбасадама и интензивно се бавио новинарским пословима. Био је од оних
писаца који су писали лирску поезију, приповетке, романе, путописе, али је своје виђење света знао изразити и у есејистичкој форми. Разлози
због којих су претходно побројане књижевне врсте у којима
се врло успешно остварио као аутор,
често остајале у сенци свеколиког његовог старалаштва, управо су монументалност “Сеобa”, другe књигe “Сеоба“, жанровски
хибриднe
књигe “Код
Хиперборејаца“, “Романa о Лондону“
као и због магичности света његове лирике.
Како је и
сам говорио да се успех књижевника не
може измерити увек за живота, јер тај успех у многоме зависи од узрока и веза
које немају никакве везе са књижевношћу, данас након сто двадесет година од
рођења овог великана српске књижевности, с поносом можемо рећи да је као писац испунио
своју судбину и да пред будућим временима може мирно почивати.
У складу са
максимом, коју је својим животом потврдио, да сви они који пишу треба да буду
спремни да иду у један живот који је боксерски, разоткривамо Црњанског као
новинара, спортисту, путописца, есејисту, као човека чији је живот итекако утицао
на његову литературу, а живео је бурно.
Црњански је
био рођен за новинара и привлачили су га тешки новинарски задаци. Новинарством
се интензивно бавио у следећим гласилима : “Политици”, “Времену”, “Правди”,
“Новостима”, “Нашим крилима”, “Јадранској стражи”, “Спортисти”. Писање за новине предтављало је за
њега праву школу за литерарну делатност. Сматрао је да сваки
књижевник треба да пар година проведе у
редакцији великих листова, где ће научити да мисли, упознаће свет,
беду, јад , комедију људску, исто тако и
логику, психологију и уживање у писању и
штампању.
Црњански је такође био и најсвестранији литерата који
се бавио спортом. Био је регистрован само као фудбалер, а активан у још дванаест
спортова, док је у своја литерарна дела успео да убаци мотиве из још тридесет и
једног спорта.
“Спорт може пружити човеку најлепше телесно
уживање нарочито у пролеће” - говорио је. Пошто је први светски рат провео на бојиштима
по Галицији и Италији, пушка и пиштољ му нису били страни, тако да је
упражњавао и стрељаштво. Претпоставља се да се рекреативно бавио коњичким
спортом, риболовом, клизањем и санкањем. Да је волео бицикл постоји и доказ – слика на
којој петогодишњи Милош стоји са пушком о рамену крај бицикла.
Изгледа да му је бицикл увек био при руци, јер га је за живота возио лако и
чило. О бициклизму је често писао јер је и сам био страствени бициклист. Од
осталих спортова писао је и о коњима,
јахању, волео је мачевање изузетно,
проучавао је и тајне бокса. Волео је
све што је додиривало снег, тако и санке. Забележено је чак да је бавећи се
санкањем, поболео од туберкулозе. Тиме што и по престанку бављења спортом,
спорту није рекао збогом, демантовао је
укорењени став о уметницима као префињеним интелектуалцима и болесним
песницима.
Ако обратимо
пажњу на Црњанског као на есејисту,
приметићемо да се идвајају четири
тематска круга његове есејистике. Први
тематски круг есеја тицао би се његове ратне и поратне поезије, ту су и
теоријска објашњења његове нове поетике. У њима критикује патриотизам и
предратну родољубиву поезију као и
уметност која пренаглашава формални и миметички принцип. Други круг есеја
груписан је по основним обележјима око Стражилова (Парнаса српског), па се
назива стражиловским комплексом. Трећи круг есеја тиче се српског романтизма и
српских романтичара у периоду између два рата.
Чеврти круг садржи његова размишљања о уметности, Микеланђелу као
ренесансном сликару, скулптору и песнику.
Црњански је
сматрао да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају, али његови
путописи попут дела “Љубав
у Тоскани”
показују да измештање писца с родног тла некад може бити јако плодоносно.
Путописи Милоша Црњанског уједно су и путовања
по свету и лутања по тајним одајама његовог унутрашњег бића. Управо та
његова интима је оно што ће у каснијим путописним записима покушати да
ускрати, окрећући се више јавном и
повлачећи се из својих записа. У делу “Љубав у Тоскани” прати се један пут који од Париза води преко
Тоскане до наших крајева и нашег неба.
“Љубав сам тражио, само сам за њу питао, због ње
сам путовао. Мишљах
и ја да пут овај мој талијански тече као слап за мном, пун трепета звезда у
завичај. У родном мом крају чека ме судбина, а ја луд мишљах да је из туђине
доносим. Зашто и откуд не зна се, у Срему милом трешња ме расцветана чека.
Давно сам знао да испруженом руком, ако је блага, могу да помилујем чак Урал.” Као што
се из овог исечка да видети, путописна
форма обилује суматрaистичким мотивима Милоша Црњанског, као и наглашеним
лирским тоном .
Када је
укупно о поривима његовог писања реч сматрао је да свако уметничко дело има
свој живот, независтан од аутора. Говорио је да није желео да утиче на судбину
својих књига, нити да их тумачи. Једино што му је икад била прва и последња
намера је то што је желео да пише. А начин на који је писао и својим “сребрним
луком'' секао запете и размештао их по вољи
мотивисан је жељом да читалац треба да реченицу чита онако како је он
као аутор тежио да она буде прочитана, а не по вољи самог читаоца. Јер данас
кад се говоре ствари хипермодерне, мора се и таква реченица правити.
Ана Урошевић
Нема коментара:
Постави коментар