Обрисани

 
Срео сам је после пар година. Лице јој се изменило. Нашминкана борама за које ја нисам био заслужан осмехнула се. Пожелео сам да се испричамо, да једно другом поверимо тих пар година од нашег растанка. Једна кафа не би била довољна и њој се некуда журило. Празних руку тражила је неки ослонац, видим није јој свеједно што ме види. 

Знао сам тај благи трзај њеног тела кад се унервози, није га се одрекла. Таман кад помислих да је више не познајем, она ми показа своју стару крхкост. Пита загрцнуто јесам ли још увек у послу са моторима. А ја... Како да кажем да сам их се одрекао јер се њој није допадало да их возим. Шамар ветра обома нам је сасуо косу у лице и следећи пут кад смо се погледали били смо насмејани.                                                                     „Сећаш се онда када смо први пут...” Почели смо реченицу у исто време и завршили је ћутањем. Ја сам помислио на нашу прву вожњу, стрепњу, брзину. Она... Ко ће знати? Испод благо раскопчане кошуље назирао се привезак који сам јој давно поклонио. Мали, сребрни мотоцикл за срећу, још увек га носи. Откуд сада овај део мене испод њеног врата? Сва срећа припала јој је онда када ме је оставила због господина савршеног. Изгледа да и није био богзнашта. 

Било је то сучељавање за које знаш да неће дуго потрајати. Дешава се једном у пар година да улице почисте однекуд бивше љубавнике, па их у ђубравник опроста сабију тако да се не могу мимоићи погледима. 

У њеним очима туга, код мене бес што никад нисам добио одговор. Телефон јој дрско звони. Јавља се уозбиљеног гласа и каже да ће узети децу. Одмахује ми руком као драго јој што ме је срела, прстима потапка привезак на грудима да се увери да је њена тајна на сигурном. Помиловао сам погледом тај мали покрет и тек тада сам јој опростио.

Мау мау

Тако то бива са штиховима...
Лоша рука стегла се у песницу којом је могао о сто или о своје искривљено лице. Тужни жаца лежао је тек тако, остављен на талону да цркне сам. Џокери су му се кезили својим прешминканим устима, мала гола двојка дозивала га је жељно. Ситне карташке душе трудиле су се да га још више збуне, заброје. Знали су да његова дама лежи тамо под неком набаченом картом. Сви су се наслађивали по наређењу врховног штиха. Кечеви као сити керови нису се мицали са места. Пијане седмице  уносиле су му се у лице, морао је цео шпил трипут да претресе да отера зле гласине. Осмице пуних трбуха једва су га прескакале, остављајући за собом причу да га вољена вара. Знао је да је истина под гомилом карата и превртао ју је бојажљиво. Кад ето ње! Ухваћена са истобојним пубом на делу. Хтео је да се баци на њега, али жандар на жацу не иде. Одложеног копља остао је веран шпилу који се комешао од смеха. Одсвуд је одјекивало подругљиво мау мау.

Место поред

Завијање напуштеног пса парало је ноћ. Проклињао сам одшкринут прозор који је требало да затворим. Помислих како бих у ово доба ноћи могао да вриснем до изнемоглости, нико се не би окренуо. Она која је требало да чује, већ је на пола пута да ми се никад не врати.
Сат на зиду куцао је јаче но обично. Нервирало ме је уједначено штуцање механизма који је довлачио дан који нисам желео да сване. Нисам могао да се погледам у огледалу. Калодонт неће опрати горчину која је навирала из стомака. Први новински наслови донеће слике несрећника који су непажњом страдали претходног дана. Над њиховим иницијалима замислиће се свако ко купи штампу. Шта је са нама безгласнима? Да покушам да је позовем још једном? Знам шта ће рећи... Време је да свако пође својим путем!
Њена дестинација има карту и број седишта, моја је била да увек будем ту када затреба.
Изгледа да игру губе они који су се као деца заклели да ће ти чувати место поред.

Олајавање

Све што сам волео јако, напуштао сам без окретања. Љубави нисам имао пуно. Неколико жена које су прича се срећније без мене. Никако да их сретнем на улици.
Имао бих за њих препоручено писмо о издаји које се само у руке даје. Не верујем да би расплеле своје срећне прсте да приме моју истину натраг. Није их занимала ни онда када сам са очима од бола гледао где да ударим у бесу.
Спуштених погледа саопштавале су ми да постоји неко други. Безимена особа која постаје битна преко ноћи. У ствари ко зна колико је ноћних излазака кумовало томе. Сва моја (лепо се проведи) обистинила су се на прву. О бившима и не говорим више, осим свом псу: „Кучке су то, друже! Ништа им није свето.” 

До снова

 Никада нисмо били од оних што користе скупе парфеме. Фине бочице заводљивих облика нису биле део нашег тоалета. Ноћни сточићи били су пуни јефтиног кекса којим би се утолила глад у несаници. Лагодан живот оњушен у књигама оживљавао би само под бледим светлом лампе. Школски дани у руке истрешене од песка ставили су обећања, полили нас сапуницом од снова, уверили нас да је све могуће ако желиш. А желео сам и те како!
Кладио сам се дуго на своје снове. Јаки су и враголасти били то коњи које сам како је време промицало почео да сапињем јако.
 Када пожеле слатко знају да је шећер све што ће прегристи.

Пас који је желео да га нема

Кад пас одлучи да оконча век онда то чини тако да се то и види. Керећа посла, рекло би се!
Чим угледа точак како се врти, креће да подлеће. Док је возача којима је жао браника, овакви џукци ће поживети.

Лифт литература

  

Као што се Довлатов поклонио Солжењицину кад је логорашка тема у питању, морам да одам пошту Моми Капору на апострофирању лифт литературе која је људе одувек интригирала.  

Дакле, међуспратница је место где се одиграва злочин шкрабања. Инспирисани се служе: маркерима, оловкама, карминима све зависино од тога да ли се у штету креће са или без предумишљаја. Инстант зидна уметност односи се на тренутно затечену ситуацију у лифту. Попут неке репортаже, превожени са лица места извештава да ли светло у лифту ради, врата дихтују или се неко не дај боже унередио.