Комшије

  Улицкани старији тип са шестог спрата устајао је сваког јутра у пет. Звук апарата за еспресо доводио је у питање статички потенцијал зграде, храпавим искашљавањем зрнаца кафе.

Врата потом зашкрипе за њим као кад жена цикне од узбуђења. Женскарош по струци остао је нежења још увек. Беспрекорне спољашности и одвише сјајних ципела, постидео би редовно нерасањено јутро. Зујање мотора његовог службеног аута станарима би прекидало дремеж. Говоркало се међу комшијама да је нежења ипак волео неког и да у стану попут музејских експоната почивају слике прелепе црнке. Никад их се није отарасио. Уживао је да га гости питају ко је заносна жена, а он би подгрејан бесом и ракијом осуо паљбу по већ мртвој љубави. Сироти бивши поштар је намамљен жестином, једини одслушао сагу о превареном човеку која се отегла до свитања и тако изгубио посао, али се заувек излечио од алкохолизма.

У ноћи

Она и ја, очи у очи по други пут. Требало се показати пред девојком, нисам смео да испаднем шмокљан. Слушао сам од старијих ортака да је други састанак већ нешто где не можеш играти на срећу. Цури се или допаднеш или је више не видиш. Просто. Пред њеном кућом убацио сам у брзину нагло, квачило је осетило сву стрепњу тренутка. Требало је остати хладан, прибран. Летње вече и спуштени прозори, коса јој се вијорила, заголицала ми је нос на трен. Извезли смо се изван града, пред нама само пут. Ухватила ми је руку, преплетени прсти добовали су у ритму песме на радију. Слобода ми и дан-данас мирише на то летње вече пуно предосећања. Радијски водитељ, мој сапатник, избацивао је вицеве без реда и она се смејала гласно. Олакшавао ми је посао. Има ли лепшег призора од насмејане девојке, са распуштеном мирисном косом за коју предосећаш да ће бити твоја. Минђуша у њеном прћастом носу деловала је тако егзотично. На трен сам осетио како ми њена рука прелази преко врата и свеже ошишане косе. Каже да јој је то омиљено. Жмарци су се издајнички спустили низ моја леђа. Трудио сам се да задржим правац, али ритам песама на радију терао ме је да возим брже. После пар кривина које сам изазивачки прошао, дланови су нам се поново спојили и пожелео сам да је пољубим. Улично светло знало је кад треба да се притаји и успорио сам полако. Тако савршеног профила, обузета музиком остала је прикована за седиште. Пратећи искричави белег на њеном носу, приближио сам се. А она упркос баксуском мраку, засијала је од среће.

Обрисани

 
Срео сам је после пар година. Лице јој се изменило. Нашминкана борама за које ја нисам био заслужан осмехнула се. Пожелео сам да се испричамо, да једно другом поверимо тих пар година од нашег растанка. Једна кафа не би била довољна и њој се некуда журило. Празних руку тражила је неки ослонац, видим није јој свеједно што ме види. 

Знао сам тај благи трзај њеног тела кад се унервози, није га се одрекла. Таман кад помислих да је више не познајем, она ми показа своју стару крхкост. Пита загрцнуто јесам ли још увек у послу са моторима. А ја... Како да кажем да сам их се одрекао јер се њој није допадало да их возим. Шамар ветра обома нам је сасуо косу у лице и следећи пут кад смо се погледали били смо насмејани.                                                                     „Сећаш се онда када смо први пут...” Почели смо реченицу у исто време и завршили је ћутањем. Ја сам помислио на нашу прву вожњу, стрепњу, брзину. Она... Ко ће знати? Испод благо раскопчане кошуље назирао се привезак који сам јој давно поклонио. Мали, сребрни мотоцикл за срећу, још увек га носи. Откуд сада овај део мене испод њеног врата? Сва срећа припала јој је онда када ме је оставила због господина савршеног. Изгледа да и није био богзнашта. 

Било је то сучељавање за које знаш да неће дуго потрајати. Дешава се једном у пар година да улице почисте однекуд бивше љубавнике, па их у ђубравник опроста сабију тако да се не могу мимоићи погледима. 

У њеним очима туга, код мене бес што никад нисам добио одговор. Телефон јој дрско звони. Јавља се уозбиљеног гласа и каже да ће узети децу. Одмахује ми руком као драго јој што ме је срела, прстима потапка привезак на грудима да се увери да је њена тајна на сигурном. Помиловао сам погледом тај мали покрет и тек тада сам јој опростио.

Судар

Атрактивна плавуша зауставила се на аутобуској станици. Савршено извучених праменова премештала се лагано са ноге на ногу као да јој уопште не смета што превоз толико касни.
Клан средовечних жена почео је да је погледима сатерује у ћошак. Неколико лоше ошишаних паж фризура са видљивим израстком брисало је ужурбано зној са чела. Био сам сведок судара женствености на издисају и ове живе, рашкошне, упадљиве.
Изазивачица у десном углу аутобуског стајалишта свесна свог исклесаног пара ногу и провокативне шаре на најлонкама држала се добро.
На другој страни у импровизованом хладу гомила жена поче да враћа наочаре на нос, откопчава дугмад на ознојеним блузама и да се хлади. Био сам једини мушкарац међу њима. Двобој сујете одигравао ми се пред очима. И као да су и једне и друге прећутно тражиле мало мушке пажње. Плавуша у журби мирисала је заносно, али у њеном скупоценом излогу није било робе за мене. Ускратио сам јој поглед и припалио цигарету једној старијој дами.
И као што обично бива у бокс мечевима без нокаута, такорећи на бодове, плавуша нестаде у најновијем моделу мерцедеса који нас је оставио у прашини врелог дана.
- Па, наравно, такве се никада не возе аутобусом. Одахнула је заједљиво група жена и наставила да уједначено маше лепезама.

Мау мау

Тако то бива са штиховима...
Лоша рука стегла се у песницу којом је могао о сто или о своје искривљено лице. Тужни жаца лежао је тек тако, остављен на талону да цркне сам. Џокери су му се кезили својим прешминканим устима, мала гола двојка дозивала га је жељно. Ситне карташке душе трудиле су се да га још више збуне, заброје. Знали су да његова дама лежи тамо под неком набаченом картом. Сви су се наслађивали по наређењу врховног штиха. Кечеви као сити керови нису се мицали са места. Пијане седмице  уносиле су му се у лице, морао је цео шпил трипут да претресе да отера зле гласине. Осмице пуних трбуха једва су га прескакале, остављајући за собом причу да га вољена вара. Знао је да је истина под гомилом карата и превртао ју је бојажљиво. Кад ето ње! Ухваћена са истобојним пубом на делу. Хтео је да се баци на њега, али жандар на жацу не иде. Одложеног копља остао је веран шпилу који се комешао од смеха. Одсвуд је одјекивало подругљиво мау мау.

Место поред

Завијање напуштеног пса парало је ноћ. Проклињао сам одшкринут прозор који је требало да затворим. Помислих како бих у ово доба ноћи могао да вриснем до изнемоглости, нико се не би окренуо. Она која је требало да чује, већ је на пола пута да ми се никад не врати.
Сат на зиду куцао је јаче но обично. Нервирало ме је уједначено штуцање механизма који је довлачио дан који нисам желео да сване. Нисам могао да се погледам у огледалу. Калодонт неће опрати горчину која је навирала из стомака. Први новински наслови донеће слике несрећника који су непажњом страдали претходног дана. Над њиховим иницијалима замислиће се свако ко купи штампу. Шта је са нама безгласнима? Да покушам да је позовем још једном? Знам шта ће рећи... Време је да свако пође својим путем!
Њена дестинација има карту и број седишта, моја је била да увек будем ту када затреба.
Изгледа да игру губе они који су се као деца заклели да ће ти чувати место поред.

Олајавање

Све што сам волео јако, напуштао сам без окретања. Љубави нисам имао пуно. Неколико жена које су прича се срећније без мене. Никако да их сретнем на улици.
Имао бих за њих препоручено писмо о издаји које се само у руке даје. Не верујем да би расплеле своје срећне прсте да приме моју истину натраг. Није их занимала ни онда када сам са очима од бола гледао где да ударим у бесу.
Спуштених погледа саопштавале су ми да постоји неко други. Безимена особа која постаје битна преко ноћи. У ствари ко зна колико је ноћних излазака кумовало томе. Сва моја (лепо се проведи) обистинила су се на прву. О бившима и не говорим више, осим свом псу: „Кучке су то, друже! Ништа им није свето.”