Будни су они који воле

Гледате ли тела вољених поред којих спавaте, онако испитивачки као да се не знате већ толико дуго. Увече кад све се смири, дан утиша тон и све боје постану тама, гледате ли лица својих уморних жена док беже у сан? Имају ли нових бора или смејалица та лица што вас свакодневно срде и веселе? Какве мисли вијугају под њиховом косом? Које се сумње мешкоље у перју улеглих јастука? Тиче ли вас се како су провеле дан и боје ли се чега без вас јер страхови никад на починак не иду сами. Одвуку оног слабијег да га преврћу под собом и зноје до јутра. Јесу ли жене које љубисте онако страсно и даље достојне пажње?
Није ли их мајчинство уморило, окренуло на други бок у кревету? Леђа што некад сијаху под месечином нага, сада уздрхте само на дечји плач у ноћи. Спуштате ли дланове на њих и кад не траже од вас нежност? Или све одлажете за сутра, други дан или вече кад буде смејна и одморна. Део ћебета испод себе савијете, детиње себично, осетите грубе шавове њене спаваћице која се не скида више изазивачки, сама  јер мајка је тек однедавно и треба јој сна.

Дупла шкорпија

 

Дупла шкорпија, дупла роспија. Мајка је рекла да ми таква цура у животу не треба. Касније сам схватио да је имала право.
Моја прва девојка била је од оних што се не представљају родбини и не уводе у друшво. Дошла је преко лета код рођака у наш крај.
Докони израз лица, на пола спуштене наочаре, прекратки шортс и дуги реп приковали су моје очи одмах. Сећам се седела је наслоњена на ауто пред кућом својих рођака, иначе наших првих комшија. Враћао сам се са базена тог касног поподнева с пешкиром преко изгорелих леђа.
Међутим, лепотица коју дотад нисам виђао привукла је сву моју пажњу. Знао сам већину девојака из краја, узорне цуре, сукње до колена, излазак до дванаест. Бунтовнице сам могао да намиришем на прву, ваљда, слично се сличном радује.
За почетак морао сам да измислим разлог да одем у комшилук, обележим терен и покажем ко је алфа мужјак у крају.  Мајци је тих дана требало чудо од машинице за млевење меса и ја који сам до тад био алфа лењивац, решио сам да јој га одмах донесем.
Симона, отвори врата - узвикнула је комшиница!
Дуги реп боје кестена рекао је:
- Момак, шта треба?
- Машиница за млевење меса. Моја мајка...Овај, ми смо ваше прве комшије! И ако ти треба неко да ти покаже крај...
Пре но што сам успео да се представим, добио сам шта је требало, а она је нестала иза врата.
Каква успијуша, помислио сам. Мада, свидело ми се што ме није ни погледала.
Симона, какво је то име уопште? У нашем крају живеле су само неке Маје, Јоване, обичне цуре са још обичнијим именима. Следећу прилику са њом нисам смео да пропустим. Нисам знао колико ће још дана остати овде. Распусту се полако ближио крај. Морао сам да сазнам где излази, куда се креће.
Баш као у песми "Једна ме девојка неће" требало је наћи шему да падне на теме, да примети да сам жив. Значи допратити је некако до куће, а ко ће то боље урадити него први комшија. Последњи дан августа горео је врелином достојном жарког лета на издисају. Чекао сам пред својом кућом са планом у рукама. Враћала се однекуд видно расположена и боса. Тетоважа мале шкорпије на њеном чланку, измамила ми је осмех. Каква бунтовница, прошапутао сам више за себе!
- Ћао, Симона! Сећаш ме се? Нисам стигао да завршим реченицу кад сам осетио мирис њеног пијанства у устима. Жваку са укусом лубенице, предала ми је као трофеј бестидности и босоногим кораком ушла је у кућу и поново нестала. Био сам пољубљен и остављен у трену. Сагорео у жељи као шибица, схватио сам да је то мој први прави пољубац.
И био је другачији као што што сам и очекивао, непланирано вешт са укусом пијане лубенице.

Колико кошта прича?

Био је ентузијаст без великог талента за писање. Желео је да иза себе остави трага, али био је човек без правог живота. Обичњак чији је дан почињао и завршавао се исто - послом. Нигде грађе за расписивање, али главе тврђе од Берхардовог "Бетона". Jедне вечери запитао се како би било откупљивати приче других људи, најпре их намамити у мрежу поверења и саслушати. Ко би био довољно луд да прода своју интиму, немаштину или муку. Пијанци, простакуше; честит човек сигурно не.
Хтео је да потпише причу човека који би наликовао њему самом. Одувек је себе сматрао другачијим, али не рђавим. Пријатеља није имао, за њих је требало времена и новца, а он је откад зна за себе морао да ради и штеди. Упркос томе живео је скромно. Писање му је пало на памет као крајња могућност да оправда неистицање ни у чему. Живео је у згради са рошавом фасадом, у изнајмљеном стану на приземљу. Први комшија добар човек - удовац у годинама који је сваког седмог у месецу наглас плакао и ломио намештај. Од неког је морао да почне...Мистерију бучног комшије решио је да коначно раскринка следећег дана. Да чује причу која је нечији живот претворила у ритуал ломљења и плача. Је ли жена или ко други разглог његове неутешности? Ако треба, платиће стрпљењем своју нову каријеру - писца у покушају. Више није изгледало тако тешко, немогуће. Окуражио се, покуцао и са осмејком човека који купује и препродаје рекао: Комшија, данас имам времена и кафе за обојицу. 

Мотколики

Мотколико створење ушло је на последњој станици у граду.
Био је сумрак и недовољно светлости у аутобусу да бих у потпуности видео лик младића од двадесетак година. Приљубио се уз шипку и сачекао свој ред да покаже пропусницу. Последње седиште до прозора дало ми је позицију заштићеног сведока једне немиле ситуације.
Мршава рука показала је очигледно неважећу пропусницу. Кондуктер без жеље да гледа кроз прсте, рекао му је да мора да плати. Мотколики је стајао непомично као да не чује шта му се говори. Људи су чекали свој ред да уђу, плате и седну. Нервозне руке још једном су опипале џепове и извукле празне дланове ван. Застој на путу...
Гласови неразумних - Некa да паре, или некa се гони!
Посегао сам за својим новчаником и платио бих да га бесна светина није изгурала напред, даље од кондуктерске правде. Још једна демонстрација немаштине прошла је уз мало псовки и много радозналих очију. Већ је био мој ред да изађем, у препуном аутобусу моје место остало је празно. Мотколики му је био најближи, али није сeо. Припијен чврсто уз шипку, плаћао је стајањем казну свог срамног немања. 

Студентска соба

Студентска соба...Прекратки кревет и један сто за учење, ручавање, картање. Тепиха тек толико да не стојиш бос кад устанеш из кревета. Фрижидер у углу пуни се сваког понедељка кад стигне храна од мајке.

Увек иста, досадна, дуготрајна јела која се не морају подгревати. Али нигде грејног тела. Газда не дозвољава студентарији да ишта пали, гаси и не дај боже заборави.

Да будеш бесан на маторе, што нису дали више, боље, не иде. Ово је најбоље што су могли. Једино је на претек било књига и ћебади. На сваком кораку гомиле папира које су непослушно чекале да буду подвучене, сложене. Недеља се увек некако вукла, више гладна него сита, све до викенда који је најтеже падао. Ручак у туђој кући, у којој си увек само станар кога треба притиснути за кирију и стишати ако је бучан. Звекет кашика чује се са спрата, ритмичко постављање тањира и ономатопејично Дееецоооо, на јело!

Тад недостаје кућа, све оно чега си се стидео међу својима јер никад није било богзнашта. И оно због чега си знао да мораш отићи и успети; и свих који су рекли да нећеш, да ивер не пада даље од кладе. А твој је увек био више у кафани него код куће. И све што је знао је да прети  "Све док си под мојим кровом"...Зато више ниси тамо, осим у мислима, недељом, делиш врућ хлеб млађим сетрицама на равне части да се не свађају око глупости, а теби шта остане...Јер мушко си!

Подсукња

Мајка се никад није смела разметати изгледом. У ормару постиђено су висиле две свилене подсукње, једна хаљина за ван и неколико блејзера. Ни сам не знам зашто су ми се подсукње тако урезале у сећање.
Никад је нисам видео како их облачи, али затицао сам их уредно положене преко кревета.
Били су то комади одеће које је само отац могао да види, ваљда, док се она журно облачила за посао. Деловале су недодирљиво, изазовно, са малим чипканим порубом по крајевима. Увек сам се питао зашто их не носи у кући, биле су нешто најлепше што је имала. Нисам ни слутио да им је сврха да скрију од радозналих, туђих очију лепоту њених корака. Дугоногост као грех морала је остати прикривена у згужваности подсукње.
Чим би искорачила из њених свиленкастих поруба, знао сам да је у кућној хаљини боје црвеног јоргована спремна да постави тањир оцу и нас децу загрли. Сећам се кашљуцања њеног крила регала, будило ме је увек у исто време. Нисам морао да гледам, знао сам да подсукња клизи преко мајчиних стиснутих колена и да очешљана одлази на посао. За собом је остављала мирис употребљене шминке и тек скуване кафе. Огрнут у плашт од црвеног јоргована ишчекивао сам је сваког поподнева; напарфемисан њоме, уживао сам стално њен топли загрљај.
Једног дана није се вратила кући. Отац је кратко рекао да је отишла с другим.
Нисам поверовао, само сам јаче утонуо у заклон боје јоргована. Мрак је потврдио њену издају. Више је никад нисмо видели. Све њене ствари остале су забезекнуте у регалу, чекале су уредно на вешалицама да их поново понесе. Празнина се полако уселила у нас. Отац је веровао, чекао, најзад престао да нас теши. Стезао је опсесивно каиш на свом премршавелом струку, затицали смо га будног са њеном подсукњом преко очију.
Пророчки је понављао: Знао сам да нешто није у реду, чим је к.... није обукла тог јутра!

Девојке са гелендера

Виђао сам их често. Испрва нисам знао да их је три, једна другој ни налик!
Сестре Страхињић, тек стасале клинке уплетене око гелендера, отварале су поштанску сандучад кад год им се указала прилика и мешале пошту суседима у згради.
Ухватио сам их пар пута у неделу, али су ми се осмехнуле тако врцаво једна, па друга, па трећа да сам заборавио да треба да узмем рачун, одем и платим га. Решио сам да чувам њихову тајну. Био сам тек мало старији од тих основки и било ми је испод узрастне части да им се јавим, али кад год бих чуо кикот сирена са приземља пожелео сам да им приђем и погледам их изблиза. Мада није се ту имало шта посебно видети, три пара подераних очију, боје испраног џинса, какав се тог лета носио.
Од комшија са виших спратова чуо сам да им се матори разводе, да свакодневно повлаче црте преко ионако малог стана. На борбеној линији бивших супружника није им било места зато су и глувариле испред, правећи се да грозна бука не допире из њиховог стана. У бајкама млађе је увек слађе, гелендер-девојке срушиле су ту тезу.
Најстарија је била моја вршњакиња, али деловала је тако стармало. Нико је није питао жели ли да порасте или не? Није имала времена за пубертет, бубуљице, испаде. Прескочила је ту бескорисну фазу у одрастању.
Најмлађа је као у причама била право младунче. Потреба да буде заштићена зјапила је претеће из  њених џинс-очију. Огромне зенице, прави беџеви страха, чудновато биле су све што сам икада на њеном лицу уочио.
И она која ме је начела својом појавом, била је по узрасту средња, али понашања ни налик на своје две сестре. Погледа хипнотишуће плавог, дечје кокетног, достојанственог. Приметио сам је баш због тога што је као и ја ни најмлађа ни најстарија.
Проклетство непрвог детета, а такви се боре за себе. Читала је "Малог принца" седећи на омоту књиге као на каквом чудесном ћилиму.
У ранцу сам  већ данима носио "Ловца у житу", тетовирао своје срце цитатима, пожелео сам да је упознам, представим се, искористим књигу као заклон.
Међутим, бука из њиховог стана до те мере се појачавала да су се све три постиђене и по узрастном реду ушуњале у стан, једна за другом. Мали принц и велики губитник, остали су на степеништу сами.
Сутрадан, решен да успем, понео сам заборављену књигу као штит и позвонио. Подбуло лице њиховог тек отрежњеног оца проговорило је: Комшија, шта теби треба?
Из стана ме је запахнуо задах бившег пијанства, али од девојака ни трага ни гласа.
- Мислим да је књига ваша, овај, девојке су је заборавиле, оставиле на степеништу. Могу ли да видим једну од ваших ћер...ки?
Нисам стигао да изговорим до краја, врата су већ лупила свом својом жестином. Промаја је разлистала већ начету књигу, окренувши је на стану 23. Био је то број мог стана, чудновато!
У дну пресавијене стране стајао је малени број телефона и једва читљива порука "Нађи ме"!