Два смера

Затворила је врата за њим и пала. Одједном срце је постало једини орган који је осећала. Нарастала је у једно велико јецајуће куцало. Његов мирис вукао јој се по уплаканим рукавима. Стезала га је и молила да се врати. Џаба, већ се осећао на отето! Дохватила је албум пун слика и почела да цепа...Летеле су главе, пољупци, одвајале се руке. Лежала је у поцепотинама заједничких успомена  врелог дрхтећег тела. Увијала се у стељу фотографија као у ћебе, не желећи више да одатле устане! А и зашто би? Некада драг звук његовог мотора урликнуо је у непознато. Знала је да је то крај!

А он... Убрзо је поново заволео и преболео. Нова љубав наишла је као стопер и стао јој је! Није била она стара, ни лепа...али шта да се чека. Ускачи! Све зачкољице бивше везе стале су у гепек. Овога пута био је решен да успе. Пријала му је вожња у непознато. Осмех нове жене прогутао је све сузе бивше, купујући код њега све, чак и оно што још није стигао да јој понуди! Није је у потпуности осећао као праву за себе, али тренутак је био више него исправан. Проклето време искезило му се попут победника!  

"Црна кутија"

Свака љубав има иза себе бар једну кутију са презреним ситницама, стварима које су за нас под "менталним" кључем. "Црну кутију" што препуних уста ћути о нагорелим но ипак спашеним порукама, начетим па полепљеним сликама, никад више загрљеним играчкама, поклоњеној одећи која се свесно избегава. Све то убијено у афекту, сложено у болу и одомаћено од строгог недирања ипак постоји. Преживело је године са нама, а мимо нас! Научени да ту не виримо, некако живимо.
Сваки пут кад је у руке узмемо, уплаши нас осећај живости коју су нам ствари и лица са умрлих слика причињавале. И како је могуће да тамо нека кутија-злослутница куца живље и потресније од свега постојећег око нас. Је ли љубав заиста била осуђена да од силине свог ритма пресхне тако да нас у недоглед пече?
Срећа  да не спадам у оне уредне, што опсесивно поспремају живот по слојевима.
Боље за мене, што за половину крпица не знам где су сахрањење. Изроне неочекивано да подсете на узрок несреће, ту намигнемо једно другом као да се не познајемо најбоље и свако на своју страну...Тако је, ваљда, обома лакше!

За њу је љубав туђица

Имала је премало руку да ме загрли, прсте пуне важнијег посла...Чинило се да за све друго налази више страсти него за мене, та жена-особењак. Крајичком душе желео сам  да будем једна од њених обавеза  јер увек их је уредно завршавала, за њих је изналазила времена. Њој сам представљао љубав, а то је као да у стану чувате неку егзотичну биљку која не захтева превише неге, раскошна је, дивља и без заливања. Такав третман сам и ја добијао. Тражила је за себе мушкарце нимало тешке за одржавање. Живот јој је подвалио мене и моју  сорту. Био сам разочаравајуће обичан, а не егзотичан. Прилично неодрастао и детиње себичан у вољењу. Хтео сам сву пажњу њенога света и да будем дечак мажен на њеним крилима.
А она? Арогантно ме је љубила, у пролазу поздрављала, прерано је почела да ме подразумева. 

Књиге "тешкаши"

Има књига које се једноставно морају "гасити" другим књигама. Масивне у замисли самог писца оне нису лакши подухвати ни за најупорнијег читаоца. Њихови утегнути редови набијени смислом понекад вапе за млечном белином ширих прореда неког штива једноставнијег за читање.
Уколико правилно конзумирате такве књиге, користећи  "литерарни шејкер", не пропуштате прилику да ипак будете освежени, па опијени, и да се данима осећате на врење идеја које је прочитана грађа пробудила у вама. Пробајте! Држећи сатима прво једну па другу у рукама, пуштате књиге да се међу собом поштено одмере. У рингу ваших дланова потући ће се ликови, изгребати идеје, прокрварити мото, а пресудиће резонери када истеку све категорије времена и склопе се корице књига.

Знаш онај осећај...

Знаш онај осећај радовања због новина?! Кад једва чекаш да сване јутро да се на дневној светлости увериш у истинитост самог осећаја, да не мора нико да те уштине, продрмуса и освести. У детињству их је било туце, сад само покоји, обично сенка истинске детиње зарадованости. Као малом довољно је било да извадим зуб или да се ошишам па да читаву ноћ проведем  будан, са огледалом крај јастука, ишчекујући свој нови распоред у устима или фризуру. Тек  купљена гардероба, такође, спавала је са мном положена у облику људске фигуре. Упијао сам мирис још неношених ствари. Биле су најзад купљене и неистражене, требало им је дати форму. У својој првој заљубљености, сећам се новог, чудесног инсектаријума у стомаку. Ма, какви лептири, стоноге су ме мучиле, жмарце ми правиле, волео сам за сваку њихову ногу и више, био усплахирен и без сна. Ноћу ми је све ређе сан долазио на очи јер живео сам га на дану. А сада, баш пуно сањам и то осећаје, ваљда, их је толико заборављених у мени! Представљају ми се подробно као да се не знамо, а смеју се оним  давно извађеним зубима. Хм! Добро је, да ме стари осећаји радовања за ново, још једино у сну нису напустили! Знам то јер кажу други да се, врло често, будим са осмехом!

Пуштени

Многовољенима дозвољавам само једном да умру. Не враћајте се ако сте отишли, не зовите ако сте заћутали, не пишите ако сте руке склопили, сувише сам вам места дао, да не приметим сад када вас нема! Не могу више од једног пута да вас ожалим  јер "само још следећи пут" и мене ће нестати. Свакога дана другима, обичнијима  допуштам да се затамне и нестану из мог света, али их увече опет уведем у причу уз опрост. Вас, предраги моји, себично пуштам, заувек идите! Тако се мора са онима за које знаш да си их некада имао... имао само за себе!

Јер Бог је био такав преварант...

Накратко се са мном поиграо! Нисам видео кад је шеретски укрстио прсте иза леђа, поверовао сам да ме гледа као још једног од несрећника. Тајни осмех скрила му је брада, посматрао ме је испод ока. Све је заличило на састанак за посао, који сам очајнички желео. Квалификације ми и нису биле неке! Грешник из нехата? Да, тај сам, подвуците! CV је говорио сам за себе, да сам годинама улудо волео, без претходног искуства постао најбољи радник фабрике за производњу емотивног смећа. Кад се на крају угасила, била је то пропаст света, пропаст мене! Решио сам да наместо десет, пропишем једну своју заповест: Не заволи никад више, да не би поново био повређен. Владао сам се по њој док не стигох Њему на истину. Некa ми суди! Теглио сам све време само један грех-врлину, била је то љубав. Случај за ког анђели нису знали како да подесе тасове, на Њему је остало да доврши смицалицу, да ме отпреми ма где било. Осећао сам како ми оним "директорским" погледом сврдла чело и док му је осмејак пробијао напред, зачуло се само: "Добро дошао у нови крај, примљен си у Рај "!