Мотколики

Мотколико створење ушло је на последњој станици у граду.
Био је сумрак и недовољно светлости у аутобусу да бих у потпуности видео лик младића од двадесетак година. Приљубио се уз шипку и сачекао свој ред да покаже пропусницу. Последње седиште до прозора дало ми је позицију заштићеног сведока једне немиле ситуације.
Мршава рука показала је очигледно неважећу пропусницу. Кондуктер без жеље да гледа кроз прсте, рекао му је да мора да плати. Мотколики је стајао непомично као да не чује шта му се говори. Људи су чекали свој ред да уђу, плате и седну. Нервозне руке још једном су опипале џепове и извукле празне дланове ван. Застој на путу...
Гласови неразумних - Некa да паре, или некa се гони!
Посегао сам за својим новчаником и платио бих да га бесна светина није изгурала напред, даље од кондуктерске правде. Још једна демонстрација немаштине прошла је уз мало псовки и много радозналих очију. Већ је био мој ред да изађем, у препуном аутобусу моје место остало је празно. Мотколики му је био најближи, али није сeо. Припијен чврсто уз шипку, плаћао је стајањем казну свог срамног немања. 

Студентска соба

Студентска соба...Прекратки кревет и један сто за учење, ручавање, картање. Тепиха тек толико да не стојиш бос кад устанеш из кревета. Фрижидер у углу пуни се сваког понедељка кад стигне храна од мајке.

Увек иста, досадна, дуготрајна јела која се не морају подгревати. Али нигде грејног тела. Газда не дозвољава студентарији да ишта пали, гаси и не дај боже заборави.

Да будеш бесан на маторе, што нису дали више, боље, не иде. Ово је најбоље што су могли. Једино је на претек било књига и ћебади. На сваком кораку гомиле папира које су непослушно чекале да буду подвучене, сложене. Недеља се увек некако вукла, више гладна него сита, све до викенда који је најтеже падао. Ручак у туђој кући, у којој си увек само станар кога треба притиснути за кирију и стишати ако је бучан. Звекет кашика чује се са спрата, ритмичко постављање тањира и ономатопејично Дееецоооо, на јело!

Тад недостаје кућа, све оно чега си се стидео међу својима јер никад није било богзнашта. И оно због чега си знао да мораш отићи и успети; и свих који су рекли да нећеш, да ивер не пада даље од кладе. А твој је увек био више у кафани него код куће. И све што је знао је да прети  "Све док си под мојим кровом"...Зато више ниси тамо, осим у мислима, недељом, делиш врућ хлеб млађим сетрицама на равне части да се не свађају око глупости, а теби шта остане...Јер мушко си!

Подсукња

Мајка се никад није смела разметати изгледом. У ормару постиђено су висиле две свилене подсукње, једна хаљина за ван и неколико блејзера. Ни сам не знам зашто су ми се подсукње тако урезале у сећање.
Никад је нисам видео како их облачи, али затицао сам их уредно положене преко кревета.
Били су то комади одеће које је само отац могао да види, ваљда, док се она журно облачила за посао. Деловале су недодирљиво, изазовно, са малим чипканим порубом по крајевима. Увек сам се питао зашто их не носи у кући, биле су нешто најлепше што је имала. Нисам ни слутио да им је сврха да скрију од радозналих, туђих очију лепоту њених корака. Дугоногост као грех морала је остати прикривена у згужваности подсукње.
Чим би искорачила из њених свиленкастих поруба, знао сам да је у кућној хаљини боје црвеног јоргована спремна да постави тањир оцу и нас децу загрли. Сећам се кашљуцања њеног крила регала, будило ме је увек у исто време. Нисам морао да гледам, знао сам да подсукња клизи преко мајчиних стиснутих колена и да очешљана одлази на посао. За собом је остављала мирис употребљене шминке и тек скуване кафе. Огрнут у плашт од црвеног јоргована ишчекивао сам је сваког поподнева; напарфемисан њоме, уживао сам стално њен топли загрљај.
Једног дана није се вратила кући. Отац је кратко рекао да је отишла с другим.
Нисам поверовао, само сам јаче утонуо у заклон боје јоргована. Мрак је потврдио њену издају. Више је никад нисмо видели. Све њене ствари остале су забезекнуте у регалу, чекале су уредно на вешалицама да их поново понесе. Празнина се полако уселила у нас. Отац је веровао, чекао, најзад престао да нас теши. Стезао је опсесивно каиш на свом премршавелом струку, затицали смо га будног са њеном подсукњом преко очију.
Пророчки је понављао: Знао сам да нешто није у реду, чим је к.... није обукла тог јутра!

Девојке са гелендера

Виђао сам их често. Испрва нисам знао да их је три, једна другој ни налик!
Сестре Страхињић, тек стасале клинке уплетене око гелендера, отварале су поштанску сандучад кад год им се указала прилика и мешале пошту суседима у згради.
Ухватио сам их пар пута у неделу, али су ми се осмехнуле тако врцаво једна, па друга, па трећа да сам заборавио да треба да узмем рачун, одем и платим га. Решио сам да чувам њихову тајну. Био сам тек мало старији од тих основки и било ми је испод узрастне части да им се јавим, али кад год бих чуо кикот сирена са приземља пожелео сам да им приђем и погледам их изблиза. Мада није се ту имало шта посебно видети, три пара подераних очију, боје испраног џинса, какав се тог лета носио.
Од комшија са виших спратова чуо сам да им се матори разводе, да свакодневно повлаче црте преко ионако малог стана. На борбеној линији бивших супружника није им било места зато су и глувариле испред, правећи се да грозна бука не допире из њиховог стана. У бајкама млађе је увек слађе, гелендер-девојке срушиле су ту тезу.
Најстарија је била моја вршњакиња, али деловала је тако стармало. Нико је није питао жели ли да порасте или не? Није имала времена за пубертет, бубуљице, испаде. Прескочила је ту бескорисну фазу у одрастању.
Најмлађа је као у причама била право младунче. Потреба да буде заштићена зјапила је претеће из  њених џинс-очију. Огромне зенице, прави беџеви страха, чудновато биле су све што сам икада на њеном лицу уочио.
И она која ме је начела својом појавом, била је по узрасту средња, али понашања ни налик на своје две сестре. Погледа хипнотишуће плавог, дечје кокетног, достојанственог. Приметио сам је баш због тога што је као и ја ни најмлађа ни најстарија.
Проклетство непрвог детета, а такви се боре за себе. Читала је "Малог принца" седећи на омоту књиге као на каквом чудесном ћилиму.
У ранцу сам  већ данима носио "Ловца у житу", тетовирао своје срце цитатима, пожелео сам да је упознам, представим се, искористим књигу као заклон.
Међутим, бука из њиховог стана до те мере се појачавала да су се све три постиђене и по узрастном реду ушуњале у стан, једна за другом. Мали принц и велики губитник, остали су на степеништу сами.
Сутрадан, решен да успем, понео сам заборављену књигу као штит и позвонио. Подбуло лице њиховог тек отрежњеног оца проговорило је: Комшија, шта теби треба?
Из стана ме је запахнуо задах бившег пијанства, али од девојака ни трага ни гласа.
- Мислим да је књига ваша, овај, девојке су је заборавиле, оставиле на степеништу. Могу ли да видим једну од ваших ћер...ки?
Нисам стигао да изговорим до краја, врата су већ лупила свом својом жестином. Промаја је разлистала већ начету књигу, окренувши је на стану 23. Био је то број мог стана, чудновато!
У дну пресавијене стране стајао је малени број телефона и једва читљива порука "Нађи ме"!

Двојина

Одувек сам знао да сам многобожац.
Ако треба да се клањам нечему, нека то буде Пантеон (а не један Бог, човек, било шта једно). Као клинац никад нисам имао омиљену играчку.
Сви су вукли некакву подерану ћебад и офуцане медведе као симболе своје дечје сигурности или тек сад видим слабости.
Ја сам бирао да пред собом имам могућности, бежао сам од осећаја издатости. Сакупљао сам сличице, највише волео дупликате.
Касније у албуму моје младости показало се да дупликати ничему не вреде...Љубав не подлеже рекламацији. Остајала су  само неиспуњена поља и тамна лица кад год ми је фалило храбрости да приђем, кажем, урадим. Увек више "иксова" него "оксова", али научиш да живиш са празним местом у кревету. Као што рекох уводио сам резервне играчице кад год бих се осетио самотно. Руке су ми биле увек одрешене, дражили су их додири лаких жена, посрнулих божица. Стезале су обруч око мене, надметале се која ће ми бити прва, водећа. Уживале су у кружоку похоте и младости. Знао сам да ће кад-тад изгорети свећа пред којом сам се тако усрдно молио. Причали су ми видећеш кад дође права! Претили су ми том једнином! За харемског радника какав сам био, звучало је тако страшно. А кад се збило изгледало је тако нормално, давно суђено. Ко год познаје језик и љубав, зна шта je двојина! Ишчилели трећи број, али тако се броји љубав, двојином. Изгледаш као да јеси, али ниси сам! Слика и дупликат, албум пун заједничких слика, а празна места остављена за множину од дете, дакле деца - ваша заједничка!

У смрти су кратке ноге

Не,  нећу више да вас лажем! Смрт не тегли косу, већ вози ролере. У ролеријади живота "прва стиже последња". Ваљда, да би се одвећ крезуба сама смејала. Јер ко се задњи смеје...крај пословице сви знате!
Из живота се не жели дисквалификовати, хоће да буде сабласни део њега, његов "тимски" играч у најмању руку. Наивно је што људи очекују обезглављивање као крај свог постојања, на хиљаде ситуација потврђују да нас је смрт само претекла и ништа више.  Претекла у томе да будемо паметнији, појасом везани, осигурани. Та ужасно хитра гадура долази на крају и својим полазницима  дарује воштани осмејак, налик на печат. Сви смо ми препоручена пошиљка за Оног горе.
Смрт није косач, нити какав физикалац орошен знојем под капуљачом. Косу, секиру, нож треба дати у руке болести. Она је неизвесна и тако понижавајућа за човека. Смрт је виртуоз на точку времена који има тенденцију да сваког од нас само претекне. За заговорнике вечног живота смрт је "хејтер", за мене амбициозни промотер тренутности.
Основно постигнуће живота је бити присутан, са ногама на земљи јер после смрти све одлази под њу, понајпре те ноге. И као маст на површини воде муте се и преобликују сећања на почивше те пијанац постаје веселник, криминалац само преступник, расипник домаћин, а блуднице праве вернице. Смрт је томе кумовала, њојзи хвала. 

Непристојан оброк

Била је парче меса које се оставља за зубима. Непристојан оброк скроз на скроз.

Кост у грлу коју не желиш да избациш, макар се давио кашљући, само да јој се укуса не отарасиш.
Целог живота јео је за столом, жвакао полако. Ако ме разумете?! Хм, образоване жене, пристојне и досадне. Литре вина требало је да протеку грлом, да га овлаже, жељу оснаже, њих да излепшају.
Још само једанпут да чује савете лекара да брза храна штети, гоји...Један слој масноће око срчаног мишића као да му је одувек недостајао. Никакву топлину ту није осећао од детета. Сигурност, благи пољубац мајке у косу, топао кревет никад га нису загрејали.
Чезнуо је за нечим јачим. Зато је и измаштавао Амазонке. Ратнички пој био је зов за невиног дечака. Рецепт за љубав не може без меса (белог, јефтиног). Богу хвала, па га је пробао.
На женине посне помије није могао да се врати! Ова "љубав за понети" са пикантним додацима била је тако доступна. Није захтевала много труда. Довољан је био телефонски позив, куцање на вратима, шифра "за понети"... И ђаволу душу успут, али брига га!
Као кер пуштен са ланца, осуђен од Бога да целог века глође кост и оглопке, видео је своју шансу да побегне у сласт. Шта ће други рећи? Без бриге, биће толико глув од ужитка!
Ни његове неизречености нису кад је требало чули. Далеко, што даље од своје посне, кошчате жене, хладне јегуље. Биће недоступан, слободан, после два-три пића поништено чедно постојање.