Књиге "тешкаши"

Има књига које се једноставно морају "гасити" другим књигама. Масивне у замисли самог писца оне нису лакши подухвати ни за најупорнијег читаоца. Њихови утегнути редови набијени смислом понекад вапе за млечном белином ширих прореда неког штива једноставнијег за читање.
Уколико правилно конзумирате такве књиге, користећи  "литерарни шејкер", не пропуштате прилику да ипак будете освежени, па опијени, и да се данима осећате на врење идеја које је прочитана грађа пробудила у вама. Пробајте! Држећи сатима прво једну па другу у рукама, пуштате књиге да се међу собом поштено одмере. У рингу ваших дланова потући ће се ликови, изгребати идеје, прокрварити мото, а пресудиће резонери када истеку све категорије времена и склопе се корице књига.

Знаш онај осећај...

Знаш онај осећај радовања због новина?! Кад једва чекаш да сване јутро да се на дневној светлости увериш у истинитост самог осећаја, да не мора нико да те уштине, продрмуса и освести. У детињству их је било туце, сад само покоји, обично сенка истинске детиње зарадованости. Као малом довољно је било да извадим зуб или да се ошишам па да читаву ноћ проведем  будан, са огледалом крај јастука, ишчекујући свој нови распоред у устима или фризуру. Тек  купљена гардероба, такође, спавала је са мном положена у облику људске фигуре. Упијао сам мирис још неношених ствари. Биле су најзад купљене и неистражене, требало им је дати форму. У својој првој заљубљености, сећам се новог, чудесног инсектаријума у стомаку. Ма, какви лептири, стоноге су ме мучиле, жмарце ми правиле, волео сам за сваку њихову ногу и више, био усплахирен и без сна. Ноћу ми је све ређе сан долазио на очи јер живео сам га на дану. А сада, баш пуно сањам и то осећаје, ваљда, их је толико заборављених у мени! Представљају ми се подробно као да се не знамо, а смеју се оним  давно извађеним зубима. Хм! Добро је, да ме стари осећаји радовања за ново, још једино у сну нису напустили! Знам то јер кажу други да се, врло често, будим са осмехом!

Пуштени

Многовољенима дозвољавам само једном да умру. Не враћајте се ако сте отишли, не зовите ако сте заћутали, не пишите ако сте руке склопили, сувише сам вам места дао, да не приметим сад када вас нема! Не могу више од једног пута да вас ожалим  јер "само још следећи пут" и мене ће нестати. Свакога дана другима, обичнијима  допуштам да се затамне и нестану из мог света, али их увече опет уведем у причу уз опрост. Вас, предраги моји, себично пуштам, заувек идите! Тако се мора са онима за које знаш да си их некада имао... имао само за себе!

Јер Бог је био такав преварант...

Накратко се са мном поиграо! Нисам видео кад је шеретски укрстио прсте иза леђа, поверовао сам да ме гледа као још једног од несрећника. Тајни осмех скрила му је брада, посматрао ме је испод ока. Све је заличило на састанак за посао, који сам очајнички желео. Квалификације ми и нису биле неке! Грешник из нехата? Да, тај сам, подвуците! CV је говорио сам за себе, да сам годинама улудо волео, без претходног искуства постао најбољи радник фабрике за производњу емотивног смећа. Кад се на крају угасила, била је то пропаст света, пропаст мене! Решио сам да наместо десет, пропишем једну своју заповест: Не заволи никад више, да не би поново био повређен. Владао сам се по њој док не стигох Њему на истину. Некa ми суди! Теглио сам све време само један грех-врлину, била је то љубав. Случај за ког анђели нису знали како да подесе тасове, на Њему је остало да доврши смицалицу, да ме отпреми ма где било. Осећао сам како ми оним "директорским" погледом сврдла чело и док му је осмејак пробијао напред, зачуло се само: "Добро дошао у нови крај, примљен си у Рај "!

Раздужујем се

Раздужујем се...свим и свачим! Старим навикама, пргавим обичајима, ниским љубавима, болећивошћу...раздужите ме! Надаље бих да ходам чист као давно ишкрабан лист хартије, у коректору окупан, иживљен, али читав и за некога употребљив. Вратићу сваком дугове, осмехе ћу да исфалширам, пољупце вежбам да фалсификујем, добро ми иде преглумљивање другарства. Ево, Вам, ваше и хвала! Никад ми ни требало није, моје ми недостаје! Раздавао сам се и да се покупим треба ми вечност. Не, нису ово Попине крпице, ово је много више од одела, кожу сам своју подавао и све што под њом бије, да би вама топло било, у рукавицу сам се претворио, а ви? Ви ми је бацисте у лице!

Ситничарка

Заволео сам је јер је била ситничарка. Тако сам јој тепао у шали. Знала је да ме купује глупостима, тричаријама, на ситнице је вредност полагала, онеобичавала их. Осмех уз прву јутарњу кафу, миршљава коса увече на јастуку, стикер-поруке свуда по стану. Љутила се, такође, ни због чега. Зарез је могао да јој убије расположење само ако није био оправдан. Тражила је смисао у речима, месила их уместо колача, модлицама интерпункцијским их је секла, сервирала у најлепше изјаве љубави. Само је то и знала. У кухињи је била шепртљаста, али гутао бих је очима док ради. Опраштао сам јој сва незнања, била је моја дете-девојка. Бог ми је послао на чување. За његов анђеоски интернат била је дивља, помешали су је са тршавим анђелима-регрутима. Сва срећа пала ми је право у руке, без упутства и препоруке, још увек учим како се њена коса чешља...

Тужибаба

Као мали знао сам да будем тужибаба. Часније занимање ми није падало на памет. Био сам најспорији клинац у екипи, увек саплитан и чвргама налупан... па сам дефицит у умешности да будем део игре, надомешћивао брзиним преношења притужби у свет одраслих суђаја. Био сам доколичар, дечјих чарки хроничар, осуђен да будем гласник. Нешто сам морао да радим док су се други безбрижно играли. Како би се сазнало ко је кога саплео у фудбалу и тај марифетлук одзвиждукао, или опсовао иза леђа комшију који се жали на буку, или у инат погазио цвеће пред зградом ( једину радост градских пензионера ), све захваљујући мени и мом дару да видим, чујем и прокажем. Родитељи другова радо су ме поздрављали, био сам њихов одашиљач, неко коме се могло веровати, за сваки абер помилован сам по коси. То ми је јако значило, јер нисам имао пуно другова... нисам имао ни једног да ме научи да ћутим и волим. Сад знам да прећутим, овај папир моја је тужибаба, а ви сте рука над мојом главом. Слободно ми лупите чвргу, навикао сам...