Као мали знао сам да будем тужибаба. Часније занимање ми није падало на памет. Био сам најспорији клинац у екипи, увек саплитан и чвргама налупан... па сам дефицит у умешности да будем део игре, надомешћивао брзиним преношења притужби у свет одраслих суђаја. Био сам доколичар, дечјих чарки хроничар, осуђен да будем гласник. Нешто сам морао да радим док су се други безбрижно играли. Како би се сазнало ко је кога саплео у фудбалу и тај марифетлук одзвиждукао, или опсовао иза леђа комшију који се жали на буку, или у инат погазио цвеће пред зградом ( једину радост градских пензионера ), све захваљујући мени и мом дару да видим, чујем и прокажем. Родитељи другова радо су ме поздрављали, био сам њихов одашиљач, неко коме се могло веровати, за сваки абер помилован сам по коси. То ми је јако значило, јер нисам имао пуно другова... нисам имао ни једног да ме научи да ћутим и волим. Сад знам да прећутим, овај папир моја је тужибаба, а ви сте рука над мојом главом. Слободно ми лупите чвргу, навикао сам...
четвртак, 12. јун 2014.
уторак, 3. јун 2014.
Рез по срцу
Нису ме учили како да преболим... Грешка!!! Говорили су ми само да волим. За такве наопаклије сад нема речи утехе. Само резови...дубоки, непрецизни, из нужде резови. Без освртања, преиспитивања, резови
увредама, шамарима, ноктима, чиме год.
Онда мир и осећај олакшања, али само на кратко. Кад одресци крену фантомски да боле и жигају поново, то боли највише. А да крпим тек не умем ! Грозио сам се игала одувек, али ово ће ми шивење допасти шака. Поново да отмем конац судбине, суђаје да преварим да га не прекидају, крв своју да изушивам да се не пролива више, бол у љубав да вратим, несхватљиво да схватим.
недеља, 1. јун 2014.
"Богати"
уторак, 20. мај 2014.
Стрпљење, моја најбеднија особина
На семафору мог карактера увек је зелено. Нема оног "Стани, луда главо, упропастићеш се! Сачекаj да дође твоје време!" Него све мора да буде одмах или никад!
И док сам тако хрлио за животом успевао сам једино да му се приближим. Уистину га нисам живео. Био је за длаку нестрпљивији од мене, бежао ми из рукохвата, дешавао ми се кад сам најмање веровао да га осећам. А да чекам да цео свет буде по мојој мери нисам могао. Довољно је било само она да ми буде потаман. Тако мало, но ипак пуно за добити! Није ми се остварило, а желео сам то нашироко. Она? Имала је стрпљења за сопствену непоправљивост и дочекала да ме изгуби. Свака јој част! Веровала је довољно "искрено" у нас, призвала нам пропаст.
И док сам тако хрлио за животом успевао сам једино да му се приближим. Уистину га нисам живео. Био је за длаку нестрпљивији од мене, бежао ми из рукохвата, дешавао ми се кад сам најмање веровао да га осећам. А да чекам да цео свет буде по мојој мери нисам могао. Довољно је било само она да ми буде потаман. Тако мало, но ипак пуно за добити! Није ми се остварило, а желео сам то нашироко. Она? Имала је стрпљења за сопствену непоправљивост и дочекала да ме изгуби. Свака јој част! Веровала је довољно "искрено" у нас, призвала нам пропаст.
среда, 14. мај 2014.
Чували су нас да будемо деца
Они су остарили, ми научили сами да се чувамо. Ти које смо увек осећали као јаче при грљењу, сад су крхки као сламке, бледи као сенке, срамота и жал над нашом снагом. Боље да су они остали прави, ауторитативни, по нас утешни, јер ми за те улоге нисмо одгајани. Чували су нас да будемо деца. Њихова деца! Е, како сад то чудно звучи, још чудније изгледа, јер кад нас човек погледа не би знао ко је ту чији утешитељ. Младост и старост у узајмном тапкању по рамену, и једна и друга неизвесно жмиркају. Са надом опљачканог, истресају из џепова време у ком је свакој улози одговарао костим. Наборани су тада били старатељи, а глатки и наивни једноставно збринути.
петак, 9. мај 2014.
Случајни пролазници
Пуштам живот да се од тебе очисти као што рана после гнојења одахне. Само те још понекад себи дозволим. На станицама мојих мисли застајеш, ту чекамо на боље дане обоје, у супротним смеровима, свако за себе.
Ја шкрипим хидраулично док заједам бес да не лане. На неки луди ред вожње гледам док стојим...а заправо журим у дан кад бићемо два случајна пролазника.
Ако ме у међувремену сретнеш, прођи без речи јер знамо се...Превише добро се знамо!
Ја шкрипим хидраулично док заједам бес да не лане. На неки луди ред вожње гледам док стојим...а заправо журим у дан кад бићемо два случајна пролазника.
Ако ме у међувремену сретнеш, прођи без речи јер знамо се...Превише добро се знамо!
уторак, 6. мај 2014.
Сви наши "лајкаши"
Немушти су проговорили, неписмени се потписали. Сва срећа, међу нама је нови Бог, Вишњи Блог!
Једни ће из овога ишчитити аутоиронију, а други чути позив за све који су жељом за оглашавањем вођени, да то учине бирајући пажљиво теме, језик и циљну групу којoј се обраћају. Сада кад више нема Скерлића и Поповића да размере квалитет писаног, покопају га или уздигну, ко цензурише "све инспирисане". Веровали или не...нико! Број прегледа постаје мера квалитета написаног. Данас преглед исто је што и поглед у давна, технички неописмењена времена. Летимичан поглед на писано дело може резултирати или усхићењем, или само констатацијом, или разочарањем. Ко ће утврдити шта је онда иза данашњег прегледа. Па, разуме се LIKE! Њих бројимо, за њима чезнемо, њима се радујемо. А опет квалитет "лајковања" у директној вези је са природом и статусом "лајкаша". Снага "лајка", мора се признати катапултира нас у свемир примећених, прочитаних, одобрених од стране других. И тако, кад полако постанемо друштвено видљиви, део мреже, о речима бригу морамо повести. Снага сваке се мери! И већ кад су објављене нису само наше, други их цитирају, у пароле дижу. Онда ,барем, док су на врховима наших тастатура нека буду одмерене и смислом набијене. Други ће их од препричавања и лаког дељења сигурно похабати!
Једни ће из овога ишчитити аутоиронију, а други чути позив за све који су жељом за оглашавањем вођени, да то учине бирајући пажљиво теме, језик и циљну групу којoј се обраћају. Сада кад више нема Скерлића и Поповића да размере квалитет писаног, покопају га или уздигну, ко цензурише "све инспирисане". Веровали или не...нико! Број прегледа постаје мера квалитета написаног. Данас преглед исто је што и поглед у давна, технички неописмењена времена. Летимичан поглед на писано дело може резултирати или усхићењем, или само констатацијом, или разочарањем. Ко ће утврдити шта је онда иза данашњег прегледа. Па, разуме се LIKE! Њих бројимо, за њима чезнемо, њима се радујемо. А опет квалитет "лајковања" у директној вези је са природом и статусом "лајкаша". Снага "лајка", мора се признати катапултира нас у свемир примећених, прочитаних, одобрених од стране других. И тако, кад полако постанемо друштвено видљиви, део мреже, о речима бригу морамо повести. Снага сваке се мери! И већ кад су објављене нису само наше, други их цитирају, у пароле дижу. Онда ,барем, док су на врховима наших тастатура нека буду одмерене и смислом набијене. Други ће их од препричавања и лаког дељења сигурно похабати!
Пријавите се на:
Постови (Atom)






